Почеци организованог туризма на Тари, како сведоче записи, настали су у брвнари Витора Вукајловића на Калуђерским Барама, пространој висији која посетиоце очарава својом лепотом. У кутку чамове брвнаре остао је запис двоје младих Београђана који су, омађијани мирисом борове шуме, провели свој медени месец на почетку двадесетог века. Ту је, како нам рече Рајко Вукајловић, потомак већ поменутог Витора, лека својој бољци тражио и Милован Глишић, познати српски приповедач.
Тара је своју лепоту дуго и љубоморно чувала све док 1924. године њеним ободом није прошла „ватрена кочија“, како су железничку пругу Београд – Сарајево, преко оближњих Кремана, прозвали кремански пророци. Тек тада она почиње интензивније да прихвата и привлачи бројне заљубљенике нетакнуте природе.
Али, како то обично бива, све предности које пружа ова чаробна лепотица Тара користили су углавном „дошљаци“. Бројне викендице и куће за одмор туриста градили су имућнији, претежно Београђани. Староседеоци, планинци са Таре, бавили су се углавном „својим послом“. Сточарство и рад у шуми и производња креча били су на првом месту. И трајало је то дуго.
Сто година је прошло од почетка организованог бављења туризмом на Тари, па је тек онда Рајко Вукајловић, чукунунук Виторов, иначе познати хармоникаш, отворио свој угоститељски објекат на Калуђерским Барама. Данас његов син Милорад „води посао“ у модерном ресторану „Код Курте“ и хотелу са шест апартмана и четири собе.
Ресторан „Код Курте“ надалеко је познат. Бројни спортисти, привредници, глумци, естрадни уметници, чести су гости у овом реномираном објекту.
Милорад Вукајловић, који је све тајне угоститељства научио од оца, рече нам да се у свом послу држи традиције и реномеа кога је његов отац стварао дуги низ година. Ова година је, истиче он, била „само да се заборави“ и, како наш народ каже – „не поновила се“. Зрачак наде, додуше, указао се у августу и септембру. Тара је тада „врила“ од гостију, тражио се било какав смештај. Али, то је трајало кратко.
Вукајловићи се, без обзира на све тешкоће које је изазвала епидемија короне, озбиљно припремају за предстојећу зимску сезону. Милорад показује реновирани ресторан који делује као из бајке. Сав је у стаклу и гост стиче утисак као да је на пикнику усред тарских ливада.
Модерни апартмани су такође недавно довршени и опремљени најмодернијим садржајима. Ускоро ће, истиче Милорад, бити довршено и скијалиште са организованом „ски школом“.
Вукајловићи одлично сарађују са Војном установом „Тара“ на Калуђерским Барама. Његови гости користе модерне садржаје хотла „Оморика“: базене, теретане… За своје госте, Вукајловићи су припремили бројне садржаје и посете привлачним дестинацијама у Националном парку „Тара“, Парку природе „Мокра Гора“ и Дрвенграду, као и посете историјским знаменитостима: Манастиру Рача украј Дрине, цркви у Солотуши, Перућцу.
А о специјалитетима кухиње ресторана „Код Курте“ далеко се чуло. Ту су познати специјалитети овог тарског краја: јагњеће печење и надасве чувена „комплет лепиња а-ла Рајко“.
Само да утихне ова пошаст двадесет и првог века и да народ дочека да пружи „одушка“ души својој. Вукајловићи се надају да ће и то ускоро бити.
Цветко Стојкановић
