Пише: Обрад Додић
Време у коме је хотел „Европа“ цветао у свом пуном сјају везано је и за многе судбоносне догађаје у животу Јеле Веизовић, кћерке бајинобаштанског хотелијера. Као девојка из угледне и богате породице привлачила је пажњу многих бајинобаштанских момака. Већина од њих се није усуђивала да приђу наочитој лепотици, а Јела је стрпљиво и гордо чекала своју праву прилику. Био је то, ни мање ни више, него нови срески начелник Божидар Милијевић, правник из Свилајнца, који је баш у то време стигао и преузео дужност у Бајиној Башти. Убрзо је уговорена и свадба, венчање је обављено у новембру 1935. године. Свадба је била за памћење, о њој се годинама причало, а није ни чудо када се зна да су се у књигу венчаних уписали срески начелник и најпожељнија бајннобаштанска удавача.
Јела добро памти још један новембар који је оставио дубок траг у њеном животу. Шест година после венчања већ је био рат који је са собом донео много зла и необјашњивих међусобних сукоба. Ни данас нису сасвим јасне околности под којима је партизанска власт оптужила и ухапсила Светислава Веизовића и Божидара Милијевића, па их потом спровела у ужички затвор. Стрељани су у Крчагову почетком новембра 1941. године. Светислав је тада имао 55 година, а Божидар двадесет година мање.
Рат је донео много невоља, али ни после рата оне нису престајале. Хотел „Европа“ и највећи део имовине Светислава Веизовића конфисковани су од нове власти, а њихови бивши власници су били изложени свакодневном малтретирању.
После смрти своје кћери сву своју љубав Јела је пренела на свог сестрића Светислава Басару, који је своје рано детињство најчешће проводио у Бајиној Башти. Ту је будући књижевник учио основну школу, касније и гимназију. Свакако да се ту негде, у то време, зачела и инспирација за „Фаму о бициклистима“ и друге велике романе који ће му донети књижевну славу, па и НИН – ову награду за роман године.
Некадашњи хотел „Европа“, на углу главне и Светосавске улице, већ одавно је затворен и данас само подсећа на нека давна времена и на почетке бајинобаштанског хотелијерства.
Јокића кућа
Монументална троспратна зграда, позната као Јокића кућа, на углу Главне и улице Браће Нинчића, складних пропорција, пријатног стила немирне фасаде, и данас изгледа модерно и складно је укомпонована у амбијент чаршије. Прича о овом стамбено-пословном здању у центру вароши заправо је прича о некада познатој трговачкој породици Јокић и о њеном најистакнутијем члану Милану Јокићу, трговцу и председнику Трговачке банке, познатом хуманисти и добротвору.
Монументално здање Милана Јокића, саграђено 1933. године, просторно укомпоновано у амбијент чаршије.
Милан је рођен у Рачи 1869. године. Почео је да тргује јапијом и пољопривредним производима. Грађу са Таре допремао је сплавима Дрином и Савом до Београда. Стекао је велики капитал шпекулишући са ценом грађе у време велике економске кризе. Између два светска рата био је један од 16 милионера и један од најбогатијих људи у тадашњој Србији. Стеченим капиталом куповао је имања у Рачи, обрађивао земљу и трговао пољопривредним производима. Био је један од оснивача и председник Трговачке банке, основане 1924. године. Такође, био је међу оснивачима Индустријске банке 1926. године, а 1928. године је изградио електрану у Перућцу.
Саградио је читав комплекс стамбено-пословних зграда у Бајиној Башти, а троспратницу у главној улици, која је и данас једна од најлепших у вароши, изградио је 1933. године. Саградио је магацин за жито, штале и качару са пецаром ракије. У све изграђене објекте довео је воду и канализацију.
Као добротвор помагао је изградњу болнице у Бајиној Башти, дао је знатна средства манастиру Рача и бајинобаштанској цркви. После рата, међутим, већина имовине му је конфискована. Умро је 1949. године.
Чучковића кућа
На углу Главне и Светосавске улице, преко пута хотела „Европа“, још увек одолева времену и неким новим изазовима прелепо једноспратно здање, саграђено 1929. године. Први власник и градитељ ове куће, која се и данас сасвим уклапа у амбијент чаршије, био је Милорад Чучковић, трговац из Луга. Сачуване фотографије из каснијих периода показују аутентичан изглед овог објекта и дају податке о намени и садржајима пространог локала у приземљу.
Милорад се родио 1882. године, као најстарији унук Марка Чучковића, родоначелника овог рода, који је у Луг дошао око 1860. године из херцеговачког села Дубочана. Бавио се пољопривредом, а на Рачи је саградио стругару и био познат трговац резаном грађом. Учествовао је у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Прошао је албанску голготу, био на остру Крфу, учествовао у пробоју Солунског фронта и коначном ослобођењу земље. И поред свих ратних страхота и патњи, успевао је да нађе времена да брижљиво води свој ратни дневник у кога је уносио своја запажања, која су данас постали непроцењива историјска грађа. Одликован је сребрном и златном медаљом за ревносну службу. После рата је наставио своју привредну делатност на стругари и као трговац шумском грађом. Умро је после дуже болести 1943. године.
Кућа Милорада Чучковића, данас заклоњена од погледа са Главне улице, више пута је мењала своју намену.
Познато је да су још између два светска рата локал у Чучковића кући користили трговци Радосављевићи, потомци старе трговачке породице из Вишесаве. Они су плаћали кирију и дуги низ година ту држали „бакалницу“. Негде после Другог светског рата кућа је национализована, али последњих неколико година потомци Чучковића настоје да кућу врате у своје власништво.
