ББ времеплов 1934. – Говор народног посланика за Срез рачански Јована Митровића

Професор историје  из Бајине Баште Марко Ковачевић истраживао је шта су некада народни  посланици из нашег краја говорили  и које су идеје заступали  у  Народној скупштини. У архивама пронашао је говор народног посланика за Срез рачански Јована Митровића  од 11. марта 1934. године. Иако је од тада прошло скоро један век тема коју је Митровић  покренуо у највишем законодавном телу земље актуелна је и данас.

ДРИНСКА ЖЕЛЕЗНИЦА

   „Господо народни посланици пред нама je предлог буџета Министарства финансија за наредну буџетску 1934/35 годину. Допустите ми, господо народни посланици, да, пошто нисам говорио при претресу буџета у начелу, истакнем са овога места извесне ствари које се односи на предлог буџета који ми сада расправљамо. Заступајући у овоме дому крај, који je увек био нa мртвој стражи у одбрани националних интереса, a напосле заступајући Срез рачански, из чије je средине само једна општина — од њиx 14 колико их свега има — општина бајинобаштанска, у прошлим ратовима за ослобођење и уједињење нашег народа дала преко 400 живота својих најбољих синова, желим да истакнем са овога места да je народ, кога имам част овде заступати, најлепше прихватио југословенску идеологију свим срцем и приступио новим моментима националног и политичког живота. Hajвeћa je жеља нaмeрa народа да се тековине, створене у прошлим ратовима, за које су положили своје животе стотине хиљада наших најбољих синова на разним бојиштима Балканског полуострва сачува. Сачувати границе наше велике Краљевине, које су границе омеђене костима њених најбољих синова то је главни циљ нашег народа. То треба да знају и сви наши непријатељи и да рачунају, ако се ма ко од њих дрзне да дира у међе ове напаћене земље да ћe проћи исто онако као што су прошли наши непријатељи у недавној прошлости, јер ће наићи на једнодушни отпор свију нас као оних из северних тако и оних из јужних крајева наше отаџбине. Поред ове жеље наш народ жели и хоће, да нашa отаџбина буде сређена и уређена у своме унутрашњем животу, тако, да у њoj сваки грађанин буде задовољан. Истина прилике које данас владају у читавоме свету, пa сасвим природно и код нас, учиниле су да смо далеко од онога што ми сви желимо и од онога што би требало да буде. Ha нама je, Народном претставништу и Краљевској влади, да у овоме правцу радимо и да нашим настојањима учинимо да се дође до онога што сви добри и исправни гpaђани желе — a то je добро и благостање нашега народа.

Господо народни посланици, крај кога заступам у овоме Дому налази се у горњем току десне стране реке Дрине, и пружа се од Вишеграда —односно од Вишеградског среза дуж Дрине до Љубовије. Овај крaj насељен je веома добрим, мирним и вредним народом, који je, с обзиром на земљиште где je настањен, сиромашног стања. Рђава брдска планинска земља нe даје своме народу довољно производа неопходно потребних за његову исхрану, вeћ огромна већина мора куповати. Немање добрих путева ни железничке пруге, који би овај крај везивали са најближим плодним крајевима на северу, веома отежава исхрану становништва. По ослобођењу и уједињењy нашега народа, a с обзиром да су Босна и Србија вековима биле раздвојене, становништво и са једне и ca друге стране реке Дрине очекивало je да ћe се приступити изради железничке пруге уз Дрину тј.пpoдужити вeћ постојеће пруге Шабац — Ковиљача, кoja би везивала Мачву и Срем, богате житом, са брдским крајевима средњег и горњег Подриња оскудним у храни, a богатом у стоци и сточним производима, као и са једне и са друге стране непрегледним шумама и рудницима, што све лежи и пропада неискоришћено због немања саобраћајних сретстава (Пљескање). Док код нас огромни комплекси тврдога дрвета остају неискоришћени, и велика количина истога труне и пропада како у државним тако и у општинским и приватним шумама, дотле Мачва и Срем исувише оскудевају са истим. C друге стране, док Мачва и Срем имају жита нa продају, пa га дају и пo сувише ниским ценама, дотле наш сељак – само због тога што жито мора да вози пo стотину и више километара на воловским колима, исто плаћa преко 100% скупљe нo што je цена нa пијаци. (Гласови: Тако je!).

Пруга Шабац—Ковиљача коју je још пpe рата израдио окружни одбор округа Подринског, ниje израђена да веже само те две вароши, већ напротив намера окружног одбора била je, да ту пругу постепено продужи уз Дрину до Љубовије и Бајине Баште, јер су још онда потпуно схватили важност везивања брдских и планинских крајева средњег Подриња са Мачвом. Ову намеру окружни одбор Округа подринског није могао привести у дело, јер су избили ратови од 1912. године, a затим рат од 1914. године, из кога смо 1918. године изашли као победиоци и успели да ослободимо и ујединимо сву нашу браћу у једну велику и моћну заједничку државу. После ослобођења наш народ je с правом очекивао, да та започета пруга продужи уз Дрину до Вишеграда; ово тим пpe што Дрина ниje више гpaница и што би израдом oвe пруге обе покрајне, Босна и Србија, које су вековима биле раздвојене, добиле једну заједничку везу, која би омогућила становништву и једне и друге покрајине развијање и економско подизање. Подигнута пруга Шабац — Ковиљача нерентабилна je; како je она сада, пошто су области укинуте и установљене бановине, прешла у бановинску својину, то Банска управа Дринске бановине на њој губи већу суму новаца. Kao главни разлог његове нерентабилности јесте, као што сам напоменуо што она веже два краја са приближном културом, услед чега се нe може извршити готово никаква размена производа. (Одобравање).

Неопходно je потребно, да би се становништво и с десне и с леве стране Дрине економски подигло, јер je и иначе заостало у свакоме погледу, продужити пругу од Ковиљаче до Вишеграда. Ово je пoтребно учинити и ради стварања рентабилитета већ подигнуте пруге Шабац—Ковиљача. (Одобравање). И национални интереси нашега народа захтевају, да се ова пруга што пpe изгради. Стварањем и уједињавањем наше отаџбине створени су и нови центри, како у економском и трговачком погледу, тако исто и у административно-политичком. Сва трговина Горњег Подриња упућена je на Сарајево, a преко њега нa Јадран. Са оваквим саобраћајним везама, какве их данас имамо, трговина je потпуно онемогућена када од појединих места имамо пo 70—80 и више километара удаљену најближу железничку станицу. Затим, подизањем ове пруге пружила би се могућност становништву с десне стране Дpинe, да долази у што тешњу везу и пословне односе са становништвом с леве стране Дринe—a то je међусобно упознавање и приближавање, можe користити народном јединству. Вековима смо били раздвојени и били упућивани нa разне економске центре, док je сада потребно стваpaти нове и заједничке. (Одобравање).

Од изложеног ja бих био слободан предложити Краљевској влади, да се позабавим овим тако важним питањем и да ступимo овоме у вези са Краљевском банском управом у Сарајеву, те да нaђе путан начин да пругу Шабац—Ковиљача откупи и приступи изради односно продужењу ове пруге од Ковиљаче до Вишеграда. Уверен сам да су садашње могућности Краљевске владе, услед oнe велике финансиске кризе, доста слабе за извођење овога посла; али ово питање je од толике важности, да би му Краљевска влада требала најозбиљније посветити пажњу. Слободан сам такође напоменути вам да je важност ове пруге и Банско вијеће Дринске бановине потпуно схватило и приликом решавања бановинског буџета за 1930/31. годину донела закључак, да се из евентуално закљученог зајма, што га намерава Банска управа да учини, приступи изради ове пруге.

Како услед све веће кризе ниje дошло до закључења зајма, то се ни пo овоме ниje ништа радило. Надам се да ћe се Краљевска влада најозбиљниje позабавити и овим тако важним питањем, које тангира читаве крајеве западног дела Србије и источног дела Босне, узети у најозбиљније разматрање и приступити решавању овог тако крупног питања чим привредне финансиске прилике наше земље то допусте“…

   Јован Митровић. (1900-1938) ( син познатог политичара и народног посланика из нашег краја, Радисава Митровића).У току Првог светског рата био је у избеглиштву у Француској где је завршио Вишу трговачку школу, а након рата проглашен је пунолетним са 19 година да би наставио посао свога оболелог оца. Био је изабран за председника општине 1926. године, а три године касније и за банског већника. На изборима 1931. године за Срез рачански изабран је за народног посланика. Умро је изненада у 38. години живота и сахрањен је на бајинобаштанском гробљу у Лугу.

Припремио: Марко Ковачевић – Извор: Лист Завичајног удружења „Баштина“ из Бајине Баште, година XXVII, број 38