Доктор Радомир Павловић, који се интензивно бави микро културом сребреничког и братуначког краја, написао књигу „Приче наших бањака.“
У Министарству просвете и културе Републике Српске, воде се активности да се на ову листу уврсти и језик осаћанских мајстора, који се по њима звао осаћански или бањачки.
Поред српске славе, гусала, српског кола и брања траве иве на Озрену, које су раније увршћене у Унескову листу нематеријалног културног наслеђа, у Министарству просвете и културе Републике Српске, воде се активности да се на ову листу уврсти и језик осаћанских мајстора, који се по њима звао осаћански или бањачки.
Подручје некадашњег среза сребреничког, обухватао је подручје Осата, који се претежно налази на подручју садашње општине Сребреница, и Лудмера, који је на подручју братуначке општине.
На подручју Осата од давнина су живели мајстори-дунђери, који су били познати по специфичним градитељским подухватима, о чему је писао и Вук Караџић, 1818. године у првом издању Српског рјечника и Иво Андрић у приповеци „Осатичани“.
Познати сребренички лекар, примаријус доктор Радомир Павловић, који се интензивно бави микро културом сребреничког и братуначког краја, написао је књигу „Приче наших бањака“, као својесврстан допринос акцији уврштавања бањачког језика на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа српског народа.
– Колевка бањачког језика је у Осату, али су се њиме служили и у другим крајевима Сребреничког среза, посебно у Лудмеру, мада у некој измењеној варијанти. Моја мајка је из Осата, а отац Свето, који је и сам једно време био зидар-дунђер је из Лудмера, па сам имао прилику да дођем у додир и упознам тај тајни језик. Одржано је и неколико научних скупова у Скеланима, срцу Осата о културном наслеђу овог краја, издато и неколико зборника на ову тему, и као резултат тога настала је и ова књига која говори о тајном језику осаћанских мајстора који су себе звали „бањаци“ – каже Павловић.
Из прича преживелих бањака могло се закључити да су они због пасивности ових крајева, у потрази за послом и да би прехранили породице, морали одлазити око Ђурђевдана, најчешће у Србију, али и у друге крајеве бивше Југославије, који су некада били под Турцима, а враћали се кућама у позну јесен, око Митровдана.
– Стари мајстори бањаци су измислили тајни језик да би се могли међусобно споразумевати, а да то не разумију њихови послодавци, најчешће Турци. Они су тим језиком указивали једни другима на евенталне грешке у раду, да би се жалили на послодавце, и да би избегли преваре које су им могли наносити они код којих су радили. Тим говором бањаци су изражавали своје незадовољство понашањем домаћина или домаћице која је спремала храну, коментарисали, неретко љубавне пожуде и чежње. Овај језик је њима помогао да опстану на овим просторима, посебно у турско доба – додаје Павловић.
Не мање битно је и то што су мајстори помоћу овог језика изржавали потребу да се освете послодавцу због лошег односа, слабе хране и пића, ако га је било, и да евентуално обезбеде боље услове рада.
– О настанку осаћанског или бањачког језика нема писаних трагова, мада је већ Вук Караџић наводио неке изразе које се могу подвести под бањачки језик. Сматра се да је он настао из нужде и преносио се са колена на колено, да би се сачувао као и неимарство тога времена. Уписом на Унескову листу скренула би се пажња о потреби очувања овог језика од изумирања. Не постоји граматика овог језика, али се сматра да има око 300 речи, а да је он нека комбинација арбанашког и шатровачког језика. Треба рећи да скоро сваки одрастао човек у сребреничком и братуначком крају, посебно у селима Црвица и Кравица, зна овај језик и често га и сада користи – закључио је Павловић.
Радомир Павловић је поред ове књиге објавио и књиге „Ношња у Осату“ и „Сребреничко здравство“, а његови прилози се налазе у више зборника радова о Осату.
Република Српска је 2008. године ратификовала Конвенцију о заштити наматеријалног културног наслеђа, коју је донела Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу – УНЕСКО. Ове године планира се подношење предлога да се поред бањачког језика на Унескову листу уврсте и Невесињска олимпијада и узгој коња липицанера.
Бањачки изрази и њихово значење
трем-човек, тремка-жена, вајза-девојка, тинтара-глава, трањати-спавати, банити-радити, шуља-ракија, гара-кафа, фоле – новац, ханован-гладан, шумно-лепо, цкамно-рђаво, лоше.
Д.Гајић
