У Галерији Установе „Култура“ представљена је нова књига ужичког историчара Драгише Милосављевића „Осаћани – наслеђе генерацијског искуства“. Издавачи ове капиталне монографије су Народни музеј из Ужица и Национални парк „Дрина“ из Сребренице.
Најпре су тројица грађевинаца из Осата, Стево, Илија и Радивоје, на сликовит начин показали како изгледа један обичан разговор „бањака“ на бањачком језику, којим су се одвајкада споразумевали осаћански неимари на градилиштима, како би превазишли одређене проблеме, а да то газде и други случајно присутни не разумеју.
Поздравну реч, у име издавача упутила је директорка Народног музеја Ужице, Славица Стефановић. Она је истакла да је „Драгиша Милосављевић као искусан истраживач дао драгоцен допринос у заштити културне баштине и да је истражујући културно и градитељско наслеђе, народно неимарство, вишеструко задужио српску културу“. Драгиша Милосављевић је свој радни век провео у научно истраживачком раду, на многим пројектима који су финансирани од стране Министарства културе. Аутор је многих научних радова и књига: Црква брвнара у Дубу, Осаћански неимари, Манастир Увац, Изгубљена ризница манастира Милешеве, Сликари Лазовићи и њихово доба, Стара црква у Ужицу….. О књизи је посебно инспиративно говорила и Анђа Бјелић, библиотекарски саветник из Ужица. Она се посебно осврнула на део наслова књиге „наслеђе генерацијског искуства“ нагласивши да је основна премиса опстанка народа његово генерацијско искуство. Чување тог наслеђа је залог опстанка будућих генерација, да би знали ко смо, шта смо и одакле смо. Наслеђе је оно на чему се ради, на чему се гради и на чему се опстаје. Један део тог наслеђа је поникао са Осата. То подручје је колевка једног спецификума – делатност осаћанских неимара. Градити и иза себе оставити објекте који ће надживети више генерација био је смисао људског трајања. Градитељска делатност Осаћана траје вековима али златно доба доживљава крајем 18. и кроз цео 19. век и у првој половини 20. века. Њихова слава још увек траје. Зато ова књига надмашује сам наслов као што кровови осаћанки премашују неколико пута њену основну висину. То и јесте поента: створити, сачувати и оставити у наслеђе – истакла је Анђа Бјелић.
Радомир Павловић, директор Националног парка „Дрина“ из Сребренице, суиздавача монографије, такође је изразио задовољство што је део овог великог пројекта, рекавши да књига „Осаћани“ показује да река Дрина није граница, јер су издавачи монографије из Ужица и Сребренице. Овај издавачки подухват значајан је и за промовисање културе на овим нашим просторима. Осат је област уз Дрину, која је многима била инспирација и о којој су многи писали као нпр. Вук Стефановић Караџић, Иво Андрић и многи други.
Аутор књиге Драгиша Милосављевић је рекао да су Осаћани традиционални неимари, виртуози, мајстори у градитељству и да су они у великој мери обнављали Србију након буна и ратова, па је по њима и настала синтагма „кућа осаћанка“ која представља дрвену кућу специфичног облика на каменим темељима. Осаћани су градили и цркве и световне објекте, били су нарочито популарни у време кнеза Милоша. Сам кнез Милош је познавао лично неке од њих и често утицао на то где ће који градити. Осаћански свет је један чудесан свет, који је одлазио у печалбу уочи Ђурђевдана а враћао се у Осат уочи Митровдана. Радећи на овој књизи Милосављевић је истакао да је путујући по Осату имао прилику да заједно са Радомиром Павловићем упозна многе генерацијске савременике градитеља Осаћана.
О. Додић
