„Мир је доба у које синови сахрањују очеве, рат је доба у које очеви сахрањују синове“-Херодот.
Србија, на „брдовитом Балкану“, на раскршћу путева, интересних сфера, између истока и запада… И баш тај „повољни гео-стратегијски положај“ Србију је врло често „бацао“ у ратне сукобе. Последњи ратни сукоби догодили су се деведесетих година прошлог века. Започети распадом Југославије а након терористичке побуне на Косову и Метохији, окончани 1999. године НАТО агресијом на нашу земљу.
Након тога мир.
„Срби праштају а не заборављају“, рече неко. Чини ми се да не би баш тако. Са својим дојучерашњим непријатељима градимо „добросуседске“ односе и живимо живот даље. Сваке године обележавамо важне годишњице и јубилеје, почетак рата, почетак НАТО агресије, сећамо се палих јунака и „хероја са Кошара“, „Битке на Паштрику“, „голобрадих“ војника, војних резервиста који се туже за ратне дневнице…. Некима од њих подижемо споменике, дајемо називе улица….
А шта је са полицајцима ??
За нас је рат почео много раније пре „Кошара“ и „Паштрика“, пре НАТО агресије. Дреничком побуном терориста Адема Јашарија у марту 1998. године je за припаднике Посебних јединица полиције почео је рат. У поменутим јединицама нашао се и већи број бајинобаштанских полицајаца. Најпре као стална „А варијанта“, па „Б варијанта“, па резервни састав полиције, да би се у једном моменту готово цела полицијска станица преселила на Косово. Предаси су били недовољни и кратки, пар дана кући да се среде наоружање и униформе, на кратко виде породице, одраде неодложни полицијски послови у станици и поново… Како у рат увек иду млади и способни, тако је било и са нама. Задаци су се морали извршити, одбрана Србије је била на првом месту. Већина нас „у првим годинама брачног стажа“ кући смо остављали децу узраста од пар месеци до пар година, супруге у другом стању, а неки од нас су вести да су постали очеви добијали на „првој борбеној линији“, па су прве честитке примали у рововима и на положајима.
Како је рат одмицао потреба за попунама јединица је била све већа, па су се тако у сталном саставу посебних јединица полиције нашли Милован, „Голуб“, „Школе“…. и десетак других припадника резервног састава полиције. Раме уз раме са нама су стали и пунолетни ученици средње школе у Каменици, студенти полицијске академије, као и сада покојни Максо, Шешо, Милцо… и други старији полицајци иако већ „једном ногом у пензији“. Одбрана земље била је једини задатак и циљ свих нас.
…А онда се рат завршио. Полицајци су се вратили својим редовним дужностима, али не задуго. Терористичка побуна на југу Србије поново је мобилисала бајинобашатанске полицајце. Иако у „мирнодопским условима“ и ови задаци нису били ништа лакши и мање опасни од претходних на Косову и Метохији. Поново настрадали и рањени, али овај пут без подршке војске, без резервиста…. задаци су извршени успешно, а делови три побуњене општине стављене су под контролу државе Србије.
Године су пролазиле, рат и муке бледе у сећањима. Двадесетак година касније поучени примерима из окружења где се наши некадашњи непријатељи, иако већина њих окрвављених руку величају и где им се дају разне привилегије, неко се сетио да и ми од своје државе затражимо да нам додели „статус борца“, како бисмо и ми као и они остварили ситне привилегије у друштву (ратни стаж, повластице у превозу, лечењу и сл.). Обратили смо се својим претпостављеним старешинама, али смо добили одговор да су се руководећи кадрови променили, а да у архивама нема евиденција о нашем учешћу у рату….???
Из локалне самоуправе Бајина Башта речено нам је да ће нам они изаћи у сусрет и издати нам потврду о статусу борца, али да претходно напишемо и са два пунолетна сведока код нотара оверимо изјаву да смо учествовали у рату. Код нотара …..????, – запиташе се многи. Па зар нотар да оверава да смо бранили своју државу? Ко то може бити сведок , да ли сами себи да сведочимо или можда, Драган, Урош, Петар… наши синови који су сада пунолетни, а који су се рађали и одрастали без нас, или можда наше супруге, које су саме ишле и породилиште и саветовалиште….????
Са „статусом борца“ или без , дигнуте главе корачамо нашом варошицом, поносни на себе јер смо бранили свој народ и своју земљу, нико од нас није „окрвавио“ руке, постао „ратни профитер“… Ни на кога од нас се не упире прстом да је прекршио законе и обичаје рата, међународне конвенције и сл. Поносни смо и на то јер смо сачували част и углед државе и службе којој припадамо, а униформу српског полицајца смо носили и носимо са поносом.
Наша највећа плата и привилегије јесте наш миран сан.
Миљко Јовановић
За сат и по у рат
Како су се терени низали, потреба за предахом је била све већа, тако је и део бајинобаштанских полицајаца дан пред почетка бомбардовања дошао на одмор кући. Одмах следеће вечери зачуле су се сирене, и прве бомбе су полетеле… Већ следећег јутра позвали смо полицијску станицу да се распитамо за колеге који су остали на простору Космета. Рекоше да су се јавили и да су живи. Пар сати касније у пола дванаест из станице су упућени позиви свима нама да се у један сат креће на терен. Сат и по времена било је „довољно“ да се припреми опрема и наоружање, поздрави са породицама и дође на „зборно место“. Сви као један окупили смо се у заказано време и кренули у рат, али овог пута против далеко надмоћнијег непријатеља, против велике светске силе НАТО пакта. Морал је био на високом нивоу, а свима нама у у главама одзвањале су речи Цара Лазара. „Није битно колика сила нас напада, већ какву светињу бранимо“.
И кренусмо у рат….
Мир
Након 78 дана НАТО агресије и борбе са терористима ОВК, потписан је Кумановски споразум. Овај пут пред бајинобаштанске полицајце стављен је нови – ништа мањи ни лакши задатак. Обезбедити повлачење наших војних и полицијских јединица са простора Космета ка централној Србији. Једанаест дана обезбеђивали смо повлачење војске, полиције и колона избеглица, који су пред терористима ОВК који су упадали на „небрањена“ подручја већ отпочели протеривање српског живља. Сачекали смо и долазак француског и италијанског контигента КФОРА, а затим задњег једанаестог дана и ми смо напустили просторе „Свете Српске земље“. У очима свих нас видела се и радост и туга, а у грлу се осетила горчина, јер је народ који смо бранили сада остао сам и незаштићен на милост и немилост терористима и злочинцима, под изговором светске заједнице да ће их штитити, баш они који су до рата и довели, гађали их касетним бомбама, осиромашеним уранијумом….
