Човек, који се први пут нађе у Хитној служби, не може а да не осети велико дивљење и поштовање према особљу за све оно што свакодневно раде, не штедећи себе
Веома често смо престроги када судимо другима. Тако је то углавном по људској природи. Како то живот и године доносе, недавно сам, као један од невољника, који чекају помоћ на клупама у Хитној служби бајинобаштанског Дома здравља, имао прилике да на прави начин сагледам, размислим и при том „одвагам“ сву тежину и одговорност хуманог посла кога обављају они којима сам по помоћ дошао.
Стизали су ту стари и млади, мајке и очеви са малом децом, повређени, занемоћали… У време док сам ту чекао, десио се и један случај хитне отпреме за болницу у Ужицу. У том, за мене „организованом хаосу“ све је, ипак, функционисало беспрекорно. Сестре и лекари, навикнути на овакве ситуације, у ходу су правили ред, редослед, и на прави начин давали предност онима којима је помоћ у том тренутку била најнужнија. Нигде нервозе, повишеног тона. Само разумевање, блага и топла реч која је човеку и најпотребнија и која, ваљда, најефикасније лечи. У трку су прихватали невољнике који су сваког часа стизали, упућивали оне који су дошли са мањим проблемима, одговарали на питања, смиривали свако нестрпљење и нервозу. Са посебним задовољством и захвалношћу ћу навести њихова имена: доктори Јовановићи, Небојша, Владимир и Душица, и медицинске сестре Јадранка Јездић и Весна Марковић.
Заиста, човек који се први пут нађе у Хитној служби, не може а да не осети велико дивљење и поштовање према особљу са овог одељења. Они су онај први контакт, први сусрет и суочење са људима који су живот посветили хуманом и часном, али и тешком и одговорном послу – помагању болеснима, повређенима, свима онима „пољуљаног“ здравља…
Тако и ја, овом малом белешком, изражавам своје велико поштовање и захвалност особљу наше Хитне службе у Дому здравља, за све оно што свакодневно раде, не штедећи себе.
Миломир Даговић
