Некада се младеж по српским земљама женила и удавала углавном на сеоским вашарима. Вашари, та живописна окупљања око својих цркава, били су углавном о великим празницима или црквеним славама. Момци и девојке су се „гледали“ или, како то старији кажу – „бегенисали“ и на мобама, прелима, па и код оваца, међу чобанима. Своје тајне млади су чували и крили, неретко и од својих најближих. Када дође време, када се љубав „учврсти“, а то је обично с јесени када су били и највећи вашари, многе љубави су се крунисале браком.
У Осату украј Дрине – Митровдан у Црвици био је један од последњих великих вашара у Подрињу. Код црвичке цркве се чула свирка, играло је и по неколико кола у истом тренутку. Раздрагана младеж, пред смирај дана када све узаври као у кошници, радосно би викала „Удаде се!“, и сви би похрлили према паровима. Парови би се касније венчавали пред матичарем уз обавезне свадбе и весеља. Кажу да је раскид оваквих бракова био редак, па ипак се и то покадкад догађало.
Тако се крајем шездесетих година прошлог века у селу Петричи догодио и овакав случај:
Неки Миливоје, наочит и стасит момак, загледао се у лепу девојку из угледне породице из суседног села Црвице. Договор је „пао“ – двоје младих, Миливоје и његова изабраница реше да се венчају, а потом и свадбу да направе. И би тако: обавише венчање, а после месец дана договорена је и свадба, када ће „млада“ бити свечано приведена у свој нови дом.
Младожења и његови родитељи позову родбину, пријатеље и комшије на весеље. Све припреме буду завршене на време: шатра постављена, уговорена музика, обезбеђено пиће и богата трпеза… Али, не лези враже… У суседној Црвици, Миливојева изабраница, подстрекивана од својих другарица, имала је друге планове. Њој је неко „насочио“ момка из истог села који је „радио у предузећу“, што је тада било веома популарно, па је није требало много ни убеђивати. Не гледајући на то што се „обећала“, чак и венчала пред матичарем, девојка се у ноћи пред заказану свадбу удала за другог.
Миливоје, чувши за ово, не часећи ни часа, исте ноћи испроси и у свој дом доведе другу девојку, лепу и стаситу као што је била и првобитна несуђена изабраница. Свадба се одржи као што је и била планирана. Само је Миливоје, након свадбе, морао обавити „развод“ од своје несуђене невесте.
Испоставило се да се овакав случај Миливоју баш посрећио. У свом срећном браку са својом новом „суђеном“ невестом, рођена су три сина. И данас живе у срећном браку, дочекали су и „златну свадбу“ – педесет година брака, одавно имају и унуке.
А, како је данас у Осату, али и у многим српским селима? Села су запустела. Оно мало младих што је остало, углавном се не жене. Свадбе су ретке. Само у Црвици данас је више од тридесет неожењених „момака“. По градовима и варошима све је мање деце. Сваки трећи брак је пред разводом. Народу се све више намећу неке чудне „скраћенице“ ЛГБТ – лезбејке, гејови, бисексуалци, травестити… Развијају се „заставе дугиних боја“ чији заговорници (све их је више) величају неке нове слободе. Држава не чини ништа, или тако мало, да стане на пут овим „пошастима“, тражећи све више новца од пореских поданика за обезбеђење ових настраних појава…
Цветко Петров Стојкановић
