Када сам се недавно распитивао за Светозара Алексића ( Ђуру Песника) из Љештанског, његов земљак Митар Јагодић , у Ђурином стилу, ми рече:-Жив је и здрав Ђуро, до Златне свадбе је догуро. О том лепом брачном јубилеју Ђуро ми је причао, онако опуштено уз кафицу, у бајинобаштанском ресторану Алас.
– Момковао сам до навршених 25 година живота радећи у мојим Кузманима. Повремено сам одлазио у бербу кукуруза у околини Београда и на грађевинске послове у Херцег Нови. Радио сам и у Водопривредној организацији Ерозија Ужице до 1975. године. Те године сам прешао у Предузеће Путеви Ужице где сам остао до одласка у пензију 2010. године. Моју супругу Миленију из Лајковца упознао сам 1972. године приликом њеног доласка у Љештанско на славу код тетке. Исте године 27. новембра сам се оженио- каже Ђуро.
Ђуро наглашава да су он и пет година млађа му супруга Миленија, коју готово сви, као и њега Светозара, зову надимком Цуја, све стекли вредно радећи. Иако су у осмој деценији живота још увек не одустају од посла. Имају 30 оваца, краву,малине, велике воћњаке, Ђуро је познат калемар, пеку ракију… Имају и трактор и аутомобил.
– Са мојом Цујом дочекао сам да прославимо Златну свадбу. Пола века заједничког живота прошло је много брзо. Међу нама владају од првог дана слога, разумевање, толеранција, љубав. Било је и тешких дана, али смо то све прегурали – истиче Ђуро.
Желели смо да чујемо и Цују поводом Златне свадбе. У краћем телефонском разговору је казала: -Кад сам се из Лајковца удала у Љештанско, много су се чудили , али љубав је ту пресудила. Никад се нисам покајала. Много смо везани једно за друго. Волела бих да ја прва одем на онај свет јер не знам како бих живела без мог Светозара.
У складном браку Алексићи су добили сина Жељка и кћерке Данку и Весну. Они су им подарили седморо унучића. Жељко и Весна живе у Ужицу, а Данка у Црвици.
-Данас се живи некако много брзо. Фамилије се ретко посећују. Ето, и наша деца поретко дођу код нас у Кузмане, унучићи још ређе – наглашава Ђуро. Златну свадбу Алексићи су обележили свечаним ручком у Кузманима уз учешће уже фамилије. и Ђуриним стиховима:
-Прослависмо Златну свадбу, хвала Богу и свецима, нашој деци фамилији, за нас још живота има. Надамо се добром здрављу да још мало поживимо, праунуке да имамо, Дијамантску свадбу да славимо.
ПЕСНИЧКИ ДАР
Светозар Алексић има и песничког дара, тачније воли да говори у стиховима. По томе је и добио надимак Ђуро Песник. Опевао је многе догађаје и имао наступе на манифестацијама у бајинобаштанском и ужичком крају. Песме најчешће објављује у ББ гласу. -Први пут сам написао стихове за време служења војног рока поводом Титовог рођендана. Песма је објављена у војничким новинама. Надао сам се да ћу за то добити наградно одсуство. Нада ми се није испунила, био сам само похваљен. Касније сам све више употребљавао стихове и у свакодневном говору- каже Ђуро.
Кад га у кафани питају шта ће да попије, он одговара: -Животу ми прошо рок зато пијем само сок. Стигла старост, стигле муке, хоћу сокић од јабуке. У време короне овако је говорио ближој фамилији кад је трабало да се поздрави и пољуби са њом::
– Откад стиже та корона пуста, ја не љубим никога у образ и уста. На питање што нема пуно крава као некад следи Ђурин одговор:
– Ја проблеме имам многе, моју жену боле ноге. Да су у ње ноге здраве, ја бих држо четри краве.
На питање зашто носи пироћане, каже:
– Ја сам сељак не смејте се мени, не стидим се чарапа вунени. А родом сам из села Кузмана, не стидим се мојих пироћана.
Недавно Ђуру срео школски друга а овај се зачудио да је Ђуро још жив.
-Бога ми како ствари стоје, моју умрлицу залепиће преко твоје – био је Ђурин одговор.
СПОМЕНИК
Ђуро је познат и по томе што је себи и супрузи подигао споменик још пре неколико година. На споменику су уклесани његови стихови:
– Ој путниче, мало стани буди добар док си вани.Читај ово види ко сам, јер ћеш и ти бити што сам. Подигоше за живота, овде нам је сад дивота.
Кад се прочуло за Ђурине стихове на споменику, звало га је неколико људи да им он напише стихове на споменицима.
Уместо поздрава по обављеном разговору, Ђуре каза ове стихове :
– Све док живим и док дишем, песмице ћу ја да пишем. Убеђени у то бите, али само истините.
М.Андрић
