Пише: Обрад Додић
Монументална троспратна зграда, позната као Јокића кућа, на углу Главне и улице Браће Нинчића, складних пропорција, пријатног стила немирне фасаде, и данас изгледа модерно и складно је укомпонована у амбијент чаршије. Прича о овом стамбено-пословном здању у центру вароши заправо је прича о некада познатој трговачкој породици Јокић и о њеном најистакнутијем члану Милану Јокићу, трговцу и председнику Трговачке банке, познатом хуманисти и добротвору.
Милан је рођен у Рачи 1869. године.
Већ у раној младости, марљив и интелигентан, показивао је своју способност и таленат у трговачким пословима. Када се оженио, супруга Ленка му је у мираз донела 20 дуката. Одмах је то уложио у трговину и тако је кренуо његов нагли успон у пословном свету.
Почео је да тргује јапијом и пољопривредним производима. Грађу са Таре допремао је сплавовима Дрином и Савом до Београда. Стекао је велики капитал шпекулишући са ценом грађе у време велике економске кризе. Између два светска рата био је један од 16 милионера и један од најбогатијих људи у тадашњој Србији. Стеченим капиталом куповао је имања у Рачи, обрађивао земљу и трговао пољопривредним производима.
Упоредо са занатством у Бајиној Башти развијала се интензивна трговачка размена. Амбициознији трговци, посебно “гросисти” , користили су сваку прилику да искажу и потврде своју пословност. Трговали су земљорадничко-сточарским производима и дрвеном грађом. Тадашње међуратне етапе привредног развоја подстичу привреднике да трагају за новим пословним потезима, у жељи да оплоде слободне капитале. Тада су у варошици радила чак три новчана завода: штедионица , основана 1908. године, Трговачка банка и Индустријска банка. Милан Јокић је већ 1922. године окупио око себе мале бајинобаштанске трговце у ортаклук, створио фирму под називом „ Милан Јокић и компанија“ из које ће се 1926. године основати Индустријска банка у Бајиној Башти. Према писању предратне штампе, говорило се да у чаршији живи “шеснаест милионера”, према броју становника просечно највише у држави. Газда Милан је био један од њих.
Највећи капитал је стекао тргујући грађом. Грађа је са Таре, реком Дрином, допремана је до Београда. У једном тренутку, према неким казивањима, много је било грађе код Београда. Понуда велика – цена мала. Газда Јокић је дошао на идеју да откупи сву грађу, која се ту налазила, тако да је једини он касније грађу продавао и стекао велики капитал. Највећи део свог капитала уложио је у куповину земље у Рачи, коју је оставио свом сину Миленку да је обрађује, јер је Миленко завршио пољопривредну школу.
Овај, по некима, велики бизнис називају шверцом и манипулацијом. Али Милан је био и произвођач и трговац. Иза њега не стоји ни једна “афера”, којих је у то време и те како било. Наравно, да је цену као власник сам одређивао али цена је била коректна. Како стари Бајинобаштани причају Милан је просто умео с новцем, зато за њега није било сумњивих послова, ни заташкавања својим ни туђим ауторитетом и угледом.
Милан Јокић је био један од оснивача и председник Трговачке банке, основане 1924. године. Такође, био је међу оснивачима Индустријске банке 1926. године, а 1928. године је изградио електрану у Перућцу.
Саградио је читав комплекс стамбено-пословних зграда у Бајиној Башти, а троспратницу у главној улици, која је и данас једна од најлепших у вароши, изградио је 1933. године. Саградио је магацин за жито, штале и качару са пецаром ракије. У све изграђене објекте довео је воду и канализацију. Станови су били високог комфора, сваки са купатилом, што је била права реткост у то време.
Као добротвор помагао је изградњу болнице у Бајиној Башти, дао је знатна средства манастиру Рача и бајинобаштанској цркви. Увек је био широке руке.
Милан је имао много пријатеља. Био је дружељубив. У то време кафане имају посебну функцију у друштеном животу чаршије. У њих су долазили трговци, занатлије, чиновници, радници и земљорадници да се друже разговарају, негују културу живљења, добијају изворне вести, политизирају. Наравно, да је Милан волео кафане, али је имао сопствени став о кафанама. Остала је његова мудра изрека о кафанама: “Кафана је за паметног факултет – а за лудог пропаст”.
У време Другог светског рата није припадао ни једној страни а све је помагао, зато га нико није оптуживао. После рата, међутим, већина имовине му је конфискована. Умро је 1949. године.
