Пише: Обрад Додић
Почетком двадесетог века у Бајиној Башти је отпочео интензивнији развој заната. Занати су били бројни и разноврсни, највише је било опанчара, абаџија, шнајдера, ковача, пекара, поткивача… Занатске радње су биле лоциране највише у центру града, око пијаце, и на правцу главних саобраћајница. Углавном су то биле мање радионице, са једва неколико радника. У неким занатима се убрзо развила технологија ручне израде, која је прерастала у право уметничко обликовање. Занатлије у вароши су гајиле узајамност и солидарност, често су се повезивали у еснафска удружења.
Између два светска рата у Бајиној Башти је био велики број опанчара. Познат је, чак и до данашњих дана остао упамћен, Велимир Илић, звани Ђутурум, па Илија Ордагић, Богдан Севић, биле су ту и опанчарске радње Шибалића и Нинчића… По њима се и једна улица у вароши звала Опанчарска. Међу кројачима и абаџијама су се истицали Станислав Димитријевић, Жарко Кочовић, касније и Љубиша Тришић. Све више су се развијали и занати металске струке, ковачи, потом лимари међу којима је остао посебно познат Петроније Драгојловић, звани Ђондро. Међу металцима се тако развио и браварски занат, први његов зачетник био је Милош Веизовић, кога нико у чаршији није ословљавао по имену, још мање по презимену. Он је за све био једноставно Милош Шлосер, а надимак му је приденут управо због заната којим се бавио. „Шлосер“ на немачком значи „бравар“.
Милош се родио 1909. године, као најмлађи од десеторо деце Панте Веизовића, пекара. Мајка Савка, виспрена и вредна домаћица, била је прави ослонац у породици, одгајила је пет кћерки и пет синова. Доживела је дубоку старост.
Време када су мајстори били на цени
Милош је најпре учио лимарски занат код чувеног мајстора Петронија Ђондре, чија се радња налазила одмах преко пута куће Веизовића, у данашњој главној улици. На том месту је данас стамбена зграда, а то је неких педесетак метара идући од стадиона, односно од полигона за обуку возача, према центру града. Уз лимарски, Милош је сасвим добро изучио и браварски занат, па му је Еснаф занатлија Среза рачанског, 6. фебруара 1926. године издао „калфенско писмо као доказ да је он признат за занатског помоћника у браварском занату“.
Да би стекао право за полагање мајсторског испита како би добио назив мајстора, Милош је пуних осам година морао да ради као калфа у Ужицу у браварској радњи познатих ужичких мајстора, браће Пецовића. Назив мајстора је тада био веома цењен, и није га било лако добити, било је потребно неколико година истинског доказивања. За време док је радио у Ужицу, Милош је усавршио браварски занат, а имао је и одличне мајсторе који су му у томе помогли. Тек 3. децембра 1934. године изашао је у Ужицу пред испитну комисију Удружења занатлија Ужичког среза и са успехом положио мајсторски испит. Тада је добио мајсторско сведочанство као доказ „стручне спреме за обављање браварске радње, у смислу закона о радњама“. Тиме му је дато право да се може сматрати мајстором браварског заната. У то време то је било цењено и значајно признање.
Тек са дипломом мајстора, Милош је могао да отвори самосталну браварску радњу. То се догодило крајем 1934. године. Браварска радња Милоша Шлосера се налазила у згради тадашњег хотела „Јадран“, скоро на истом месту где је данас зграда Националног парка. Улаз у радњу је био из садашње улице Миленка Топаловића, из правца бивше робне куће.
( Сутра други део) )
