Прича о путовању једног споменика: Од Дорћола до – сметлишта

Откривање споменика, 1954. год.

Бајинобаштани памте: годинама се у њиховој „бајној“ вароши празновао 12. септембар, као дан ослобођења. Онда су дошла нека нова времена па је тај датум једноставно избрисан из историје града. Потом је, пре две године, уклоњен споменик изгинулим у НОР-у и жртвама фашистичког терора на градском тргу. Истовремено је нестао и споменик Душану Јерковићу, команданту Ужичког партизанског одреда и народном хероју. Борба идеолошких неистомишљеника као да овде никада није ни престајала. Траје и данас…

Старији Бајинобаштани памте величанствену свечаност 12. септембра 1954. године, када је на тргу откривен монументални споменик борцима НОР-а, рад академског вајара Стевана Бондарева. Од тада, наредних шест и по деценија, тај споменик је постао препознатљиви симбол града, његова „лична карта“ и обавезни детаљ на свим разгледницама које су одавде одлазиле у свет.

Саво Мартић. Споменику је место на тргу
Саво Мартић

–  Био сам сведок и непосредни учесник догађаја из лета 1954. године – прича данас 77-годишњи пензионер Саво Мартић – Мој отац Недељко, који је тада био истакнути политички радник и директор Монопола, имао је задатак да организује превоз споменика из Београда. Обећао је да ће и мене повести. Кренули смо камионом из његовог предузећа, а возио је Цветко Милићевић Цугур. Била је недеља поподне, крајем јула. Имао сам тада 11 година и то ми је било моје прво путовање у Београд.  Пут до Београда је био дуг, по лошем друму смо се возили једва неких двадесетак километара на сат. Камион се више пута кварио па га је Цугур поправљао, а негде око Букова смо и преноћили. У Београд смо стигли тек у понедељак увече. Сутрадан смо отишли до ливнице која је била негде на Дорћолу. Сећам се, када сам улазио у двориште, одмах иза зграде сам угледао споменик који ми је тада изгледао огроман као кућа, чинило ми се да је жив. Знам да је утовар трајао дуго, а онда смо кренули натраг. Цугур је возио полако и пажљиво, па смо у Бајину Башту стигли тек негде у среду увече.

Споменик је, сећа се Саво, истоварен у дворишту Монопола, на плато терасе, ту је био прекривен и стајао је око месец дана, све док није на тргу припремљено постоље где га је требало подићи и уградити. Потом је негде почетком септембра уграђен на постоље, а званично откривање споменика се догодило 12. септембра, на дан ослобођења Бајине Баште.

-То је био величанствени митинг какав се не памти у нашој вароши – сећа се Саво – Скупило се мноштво света, долазили су у великим групама, а биле су и званичне делегације из многих општина и друштвено-политичких организација које су стизале са цвећем и паролама. Буквално је цела варош била испуњена народом. Пред великим бројем грађана, сећам се, говорили су: Слободан Пенезић Крцун, Добривоје Видић и Милован Ђокановић. После тога је Крцун открио споменик, на велико одушевљење свих присутних.

Од тога дана споменик је постао култно место Бајине Баште, центар свих важнијих догађаја у граду. Изгледало је као да се одувек ту налазио и било је више немогуће замислити ову варош без споменика. Ту су се Бајинобаштани најрадије састајали, али су и случајни сусрети баш ту имали своју посебну драж. При поласку у школу ђаци би ту долазили и фотографисали се, а те фотографије и данас у многим домовима красе породичне албуме. Туристи и посетиоци  су најчешће долазили код споменика на тргу да овековече своју посету живописној варошици на Дрини.

Место за састајање и фотографисање Бајинобаштана. Фудбалери Мића Давидовић, Милош Милутиновић и Радомир Драгојловић - Паче 1960. г.
Место за састајање и фотографисање Бајинобаштана. Фудбалери Мића Давидовић, Милош Милутиновић и Радомир Драгојловић – Паче 1960. г.

-За време рата страдао је велики број Бајинобаштана, а овај споменик је био подсећање и успомена на њих – каже Саво – Уклањањем споменика њима је учињена велика неправда, а то је срамота за овај град. Као да су сви ти наши страдалници још једном убијени или стрељани у неком логору. Људске пакости немају граница. Знам да има много оних који се стиде оваквог поступка неких неразумних људи. Чујем да се размишља и томе да се споменик измести на неку другу локацију. То не би било добро, Бајина Башта би тиме много изгубила. Овом споменику је место на тргу, тамо где је деценијама био и представљао најлепши и најзначајнији украс града. Ако има памети, а надам се да још увек има, ја верујем да ће се споменик морати вратити на исто место, јер трг је празан без споменика.

О. Додић

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

15 − тринаест =

Pin It on Pinterest