Благојица Ристић на месту где се налазила црква

У непосредној близини манастира Рача, идући путем према Чокићима, на месту званом Паланка налазе се остаци древне цркве која се, како тврди Благојица Ристић, звала Калуђерица. Није познато време њене градње, али се зна да је до темеља спаљена после велике сеобе 1690. године, управо у време када је порушен и манастир Рача.

Турци су на темељима цркве у Паланци подигли велики хан и према неким веровањима овде су продавали српско робље „караванџијама“ који су туда пролазили. Иначе овуда је ишао познати каравански пут од Зворника и Љубовије, преко Рогачице и Пљескова, па даље на Кремна и према Цариграду.

Хан и целокупно манастирско имање држали су Турци све до доласка Хаџи – Мелентија и обнове манастира Рача. Хаџи Мелентије, истакнути војсковођа из Првог српског устанка, је отерао Турке са овог подручја, порушио хан, вероватно и није знао да је ту била црква. Он је део материјала са овог места искористио за обнову манастира.

– После сеобе Срба 1690. године Турци су, поред манастира, спалили и порушили и скит Светог Ђорђа у Лађевцу, цркву Орашац посвећену Пресветој Богородици, као и цркву у Паланци – каже Благојица Ристић – Колико ми је познато, до сада нико није писао о цркви у Паланци нити је она помињана у неким записима и књигама.

Иначе Благојица Ристић се више од 70 година бави истраживањем историјата манастира Раче и околине. Управо, према његовим открићима су овде обављена многа археолошка истраживања на основу којих се дошло до неких нових историјских сазнања. Он је, између осталог, открио и пећину у којој су дуго скриване манастирске књиге, након првог спаљивања манастира, потом и скит у коме је била позната преписивачка школа. Тако је настала и идеја о покретању Духовне манифестације „Дани Раче украј Дрине“. Благојица нам је испричао још једну занимљиву причу везану за некадашњу цркву у Паланци:

–  Пре доласка Хаџи Мелентија, овдашњи Турци су продавали српско робље караванима, међу њима се нашао и неки Стојан Јевтић који је тада имао око 38 година. Био је поприлично пијан, па се Турци сажале и пусте га да иде кући у Ланишта. Када је био близу куће, наиђе поред неког „мочила“, сагне се да пије воде, оклизне се и утопи се у „мочилу“. Ову причу је његов син Борисав испричао свом синовцу Илији, а Илија мени. У време када ми је то причао, 1994. године, Илија је имао 88 година.

 

О. Додић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

двадесет + осам =

Pin It on Pinterest