Миленко- Недељко Петровић

Веровали или не: у Бајиној Башти живи човек са два имена. Миленко Петровић из приградског насеља Трста је, заправо, Недељко, ако је веровати податку из личне карте, где лепо пише: Недељко Петровић, рођен 1928. године у Придолима. Овај још увек крепки старац, већ добро зашао у десету деценију свог живота, један је од најстаријих Бајинобаштана и годинама живи са двоструким идентитетом. Име Недељко је добио на крштењу, тако је уписан и у матичне књиге, али се радије одазива именом Миленко, које је ко зна кад и ко зна како присвојио. Можда се то догодило у његовом раном детињству, у време када је у многим нашим селима било уобичајено да родитељи често „прекрштавају“ децу, дајући им нека друга имена да би их на тај начин, како су веровали, сачували од болести и честих епидемија. Нису тада могли ни претпоставити на какве све проблеме могу наићи у животу.

Миленко- Недељко Петровић
Миленко – Недељко Петровић

–  Када сам почетком седамдесетих година прошлог века купио овај плац за градњу куће, ја сам га осигурао нa име Миленко, а да при том уопште нисам размишљао да ми то није право име – прича Недељко – Сва документација се водила на то име, касније су ми и рачуни за комуналије и струју, па и пореске обавезе, стизали на име Миленко. Углавном су ме тако сви звали и по том имену сам и био познат.

Све то, вероватно, и не би доводило до забуна и неспоразума, да се у прилично великом проблему није нашао Недељков први комшија и „имењак“ – Миленко Петровић. Иако нема никаквих родбинских веза са комшијом истог презимена, а и млађи је преко двадесет година, Миленко већ годинама покушава да у многим случајевима доказује свој идентитет. Када му поштар, на пример, закуца на врата са рачунима за струју, телефон, комуналије, или са неком судском опоменом, све на име Миленка Петровића, он мора добро да се помучи како би објаснио шта од свега тога мора однети његовом првом комшији. Поштар остаје збуњен, најчешће и не зна о чему се ту ради. Дешавало се понекад да Миленко преузме рачуне свога комшије и тако доведе себе у непријатну ситуацију: или да их плати или да убеди комшију Миленка – Недељка да прихвати своје обавезе. Недељко би тада, некада у шали, а некад богме и озбиљно, одговорио: Плати те рачуне, када си их већ узео!

Недељко је имао више од четрдесет година када је одлучио да се из Придола пресели надомак Бајине Баште. Неколико година је прошло од куповине плаца до завршетка куће и коначног пресељења,  у јесен 1975. године.

У нови завичај овај необични „човек са два имена“ је пренео своје старе манире и рабаџијско занимање по коме је био препознатљив не само у свом селу, већ и у читавој околини. Клепетуше на његовим воловима су се могле надалеко чути. Рабаџије су одувек радили веома тешке послове и са воловском запрегом вршили услуге себи и другима, за добру „надницу“. Рабаџилук у подрињским селима је иначе био веома често занимање, јер ово подручје је раније оскудевало са добрим путевима, а воловска запрега је могла да дође и до неприступачних места. Недељко је са својом запрегом превозио грађевински материјал, дрва и угаљ, бандере у време електрификације подрињских села, вршио услуге орања и сејања … Више од тридесет година су му волови били најдражи и једини прави пријатељи, мада је неко време радио и у неколико „државних“ предузећа: Бајиновцу, Црепани, Геотехници, Хидротехници …

–  Са воловима сам и закућио и пуно зарадио у животу – сећа се Недељко минулог „рабаџијског времена“ и напомиње да су у то време он и његове колеге били необично популарни код жена и сеоских „намигуша“. Одувек је волео жене, па се чак и у позним годинама почесто окретао „за сукњом“.

Ипак, и ова прича не би била комплетна ако се не вратимо тридесетак година раније, и подсетимо на једну занимљиву епизоду у којој је главни актер био Недељков син Драган. Он је тада, много пре од данашњих приватних универзитета, имао свој „универзитет“ на коме је по „кратком курсу“ многим „школарцима“ издавао дипломе о завршеној основној или средњој школи. Додуше, у то време је то било кажњиво. Данас, међутим, на многим „сега“ и „мега“ универзитетима то је скоро уобичајено. Ето, времена се баш мењају …

 

О. Додић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

осамнаест − 1 =

Pin It on Pinterest