ЧЕСТИТКЕ ОД УНУКА И ПРАУНУКА
Пола века је прошло од како су Драган и Деса Јовановић из Солотуше започели свој заједнички живот. Памти се и датум њиховог венчања – 21. јул 1970. године. Овога лета су планирали и пригодно славље, своју „златну свадбу“, али су то морали одложити због неповољне епидемиолошке ситуације. Сасвим је сигурно да ће овај редак догађај обележити када то буде могуће у кругу своје породице, са својим потомцима, комшијама и пријатељима. Ипак, честитке им већ пристижу, а прва честитка је дошла од најмлађе унуке Саре, која се досетила да овај златни јубилеј деке и баке овековечи у „ББ гласу“.
Драган је син познатих домаћина из солотушког засеока Равни. Није имао ни 20 година када је упознао своју будућу животну сапутницу Десу из Биоске, једну од седморо деце Продана и Миленке Станојчић. Упознала их је Десина старија сестра која се раније удала у Драганов комшилук у Солотуши. Љубав се међу њима убрзо толико распламсала па су одлучили и да се венчају. Били су у том тренутку још млади, Драган је имао једва 20, а Деса још није сачекала ни пунолетство, имала је само 16 година.
Заједнички живот су започели у Солотуши. Ту су се родили син Небојша и кћерка Нада, који су већ одавно засновали своје породице и имају своје потомке. Небојша живи и ради у Бајиној Башти, он им је подарио унуке Луку и Јовану. Нада је такође удата у Бајину Башту и има троје деце: Милана, Марка и Сару. Драган и Деса, иако још релативно млади, већ су дочекали и праунуке. Надин син Милан има своју породицу у којој су рођени Теодора и Марко, а ових дана Драган и Деса нестрпљиво очекују и треће праунуче.
Цео свој радни век Драган је провео у Шумском газдинству Националног парка „Тара“, а Деса је била запослена у предузећу „Црни врх“. Они данас своје пензионерске дане најчешће проводе у Солотуши, понекад у Бајиној Башти код сина или кћерке, где се радо играју са својим унуцима и праунуцима.
И данас, после толико година заједничког живота, Драган и Деса су нераздвојни, и даље прошетају, исто као некада када су се тек упознали – „руку под руку“.
О. Додић
