КАПЕТАН БЛАГОЈЕ СА ГОЛОГ ОТОКА
Старији Бајинобаштани се вероватно још увек сећају оних злих времена из средине прошлог века, када су владали злоба и завист, и када се судило “кривцима без кривице” за неку изговорену реч, или духовиту опаску… Било је то време када је неки хумани људски гест био права реткост, или су се људи плашили да га учине иако је то одувек била и дужност и обавеза. Ипак, и то се догађало… Неколико година након Другог светског рата у Бајину Башту је стигао капетан Благоје Ефтимовски, Македонац из Прилепа, са женом Љубицом и малим сином Владом. Био је командир касарне у Бајиној Башти, омиљен официр који је врло брзо стекао пријатељске односе са варошанима и околним сеоским становништвом. Становао је у Лугу, поред Дрине, у данашњој Сплаварској улици.
– Био је веома добар комшија, живели смо као једна породица, стално се посећивали. Мали Владе је код нас често и спавао, дружио се са децом – сећа се Радомир – Раде Петковић, данас наставник у пензији и некадашњи спортиста и народни посланик – Капетан Благоје је био веома популаран код околних сељака, позајмљивао им је коње да овршаје жито. Тада је ретко ко имао коње, а они су били неопходни за сеоске послове. Због свега тога смо били веома изненађени и разочарани када смо чули да је Благоје ухапшен и одведен на Голи оток. Уместо да капетан Благоје буде унапређен у виши чин поводом Дана армије, 22. децембра 1951. године, уследило је хапшење. Удбаши су дошли надмено, пуни силе и моћи, па су из обести у кући изручили на под пуну врећу ораха да би исказали своју проницљивост у тражењу “скривених издајничких докумената”. Благоје је одведен у непознато, нико није знао ни где ни због чега, а породица је остала на голој ледини. Одмах након Благојевог хапшења, Љубица и мали Владо су остали беспомоћни и сами. Ретко се ко усудио да са њима контактира, они су означени као “породица народног непријатеља”. Ипак, када им је било најтеже, несебичну помоћ им је пружио комшија Здравко Петковић. – Отац је једноставно сматрао да му је дужност и обавеза да помогне својим добрим комшијама – прича Радомир, који је тада имао једва петнаест година – Наравно, није му било лако, али се ни једног тренутка није двоумио. Надвладао је страх па је помогао Љубици да се спакује и отпутује за Прилеп. Нашао је и камион за пресељење и организовао паковање ствари из скромног официрског покућства да се све то превезе до Ужица, а одатле је Љубица наставила пут за Прилеп. У то време она је била у поодмаклој трудноћи што је додатно увећавало њен напор и читаву тешку ситуацију у којој се нашла. Вратила се у завичај као супруга “издајника Партије и Отаџбине”, без икакве материјалне потпоре… Касније смо сазнали да је у Прилепу родила сина Мила.
Због несебичне помоћи “народном непријатељу” Здравко је доцније имао доста проблема. Овај угледни домаћин из Луга је на својој кожи осетио хајку нових власти, па је тако често морао мењати и послове и сналазити се у животу. Био је приморан да ради и на сечи шуме, а потом се окушао и у угоститељству – једно време је “држао” и скромну кафану у Скеланима. Последице његовог хуманог геста трпела су и деца. Тако је и Радомиру, док се школовао, без икаквог убедљивог објашњења, одбијена молба за стипендију, иако су у то време просветарски кадрови “с лучем тражени”. И поред свега, Здравко је успео да школује седморо деце… У сукобу са Информбироом најтеже су пролазили управо официри ЈНА. Добијали су драконске казне чак и за такве “прекршаје” који су данас незамисливи. Капетан Благоје је био осуђен на девет година “поправног рада”, од којих је издржао “само пет”. Занимљиво је да Благоју као олакшавајућа околност није узето ни то што су и он и Љубица били активни учесници партизанског покрета, а у ближој породици су имали чак два народна хероја. “Ропство у слободи” тешко је падало Љубици која се није хтела одрећи свог супруга логораша па је одлучила да се бори за опстанак своје породице. Радила је тешке послове, преко лета надничила на неким пољопривредним домаћинствима, а зими обилазила градске куће, прала и чистила. Једном, у наступу очаја, покушала је и самоубиство, али покушај на срећу није успео. По повратку са Голог отока, Благоје није много причао о својој “злој судбини”, нити о својим робијашким данима. Из тих његових сећања остали су само, у краћим епизодама, неки детаљи из свакодневних мука. Најтеже му је падала несносна жеђ, чак теже и од “бојкота” и “шибе”, и од носања претешког камења.
Са Голог отока Благоје је донео диплому молера која ће му помоћи да се запосли као аутолакирер у једној механичарској радионици. Није ту дуго остао. Прихватио се књиге, завршио је најпре средњу економску школу, а потом и Економски факултет. Почео је да ради у неким угледним државним предузећима, а у пензију је отишао као директор Електродистрибуције у Прилепу. – Благоје и Љубица већ одавно нису у животу. Са њиховом децом и потомцима смо увек остали блиски, и данас са Благојевим сином Милом и његовом супругом Вером одржавамо пријатељске односе. Недавно сам им послао и књигу “Голи оток, острво мрака” ужичког историчара Илије Мисаиловића у којој је описана и судбина њиховог оца. Силно су се обрадовали овом поклону. Нажалост, старији Благојев син Владе је имао трагичну судбину. Погинуо је у једној тешкој саобраћајној несрећи, заједно са две своје рођаке, и то на дан свадбе свог брата Мила – са сетом прича Радомир – Раде Петковић.
О. Додић
