Прича прва: Трагедија једне љубави у Добротину
Данас се у селу Добротину више нико не сећа трагичног догађаја од пре 90 година, о коме је писала и „Политика“, а који је у то време побудио велико интересовање, не само у ужичком крају већ и знатно шире. О томе се дуго причало и приповедало, а онда је све прекрио заборав… Петнаестогодишња Милорајка Нешковић је била наочита, лепа девојка, тек пристигла да буде запажена од потенцијалних удварача. Али, како то већ бива, судбина је хтела да се у њу заљуби тридесетједногодишњи Остоја Атанасковић. Иако је био дупло старији од ње и у оно време већ доста зрео момак, девојка је прихватила необичног удварача. Почели су да се састају по сеоским ливадама и забранима, он је често долазио „у чобене“. Убрзо се појавио и „неко трећи“. Остоја је то приметио по томе што је Милорајка почела да га избегава. Сазнао је да се Милорајка потајно састаје са једним двадесетогодишњим младићем из истог села. Прорадила је љубомора, па је због тога запретио: „Ако нећеш да будеш моја, нећеш бити ни његова!“ Једнога дана Милорајка је чувала овце са другарицама када је из оближњег шумарка избио Остоја. Запитао је преплашену девојку: „Хоћеш ли да будеш моја?“ Милорајка је најпре ћутала, а онда одлучно одговорила да неће. Истог часа, слутећи зло, почела је да бежи. Остоја је тада извадио каму, појурио за њом и довикнуо: „Е, онда нећеш бити ни његова!“ Настала је јурњава. Милорајкине другарице су се разбежале. Остоја је јурио за девојком док јој се није откачио каиш од опанка. Тада је успео да је сустигне, згазио је каиш, она је пала, а он јој је задао три снажна ударца ножем у срце, а затим јој је нанео још осам убода. Потом је отишао у жандармеријску станицу и пријавио се. Тако се трагично окончала ова љубавна драма.
Прича друга: Због љубави променио веру и име
У Основну школу у Солотушу, у фебруару 1932. године стигла је нова учитељица Бојана, кћерка Обрада и Кате Симић из Рогачице. Отац је имао скромну кафану у Рогачици, умро је 1914. године. Брат Љубиша је био познати учитељ у Рогачици, а најстарија сестра Зорка Симић – Занковић је као професор једно време радила у Ужичкој гимназији. Она је добила и Орден Светог Саве док је службовала у Скопљу. Рекло би се тиха и мирна породица. Већ наредне јесени, од септембра 1933. године стигао је у исту школу учитељ Мухамед Прохић из Сарајева. Млад, образован и наочит Муслиман, одмах се загледао у прелепу сеоску учитељицу. Није познато како је текла „идила“ ових двоје младих просветних радника, али, по свој прилици тешко је било превазићи проблем пред којим су се нашли: били су различите вере а за заосталу сеоску средину то је била наизглед непремостива препрека. Мухамед је, међутим, донео неочекивану одлуку: променио је веру, прешао у православље и постао Миодраг, презиме Прохић променио у Прокић. Све је било по реду и закону, и пред сведоцима, учитељем Милорадом Селаковићем, управитељем школе и Радованом Стаменићем, председником Школског одбора, и у манастиру Рачи уз одобрење Жичког великодостојника по питању вере. Судећи по догађајима који су уследили, ни то није било довољно да би млади просветари стали пред матичара. Вероватно је настала ситуација која није била најбоља за околину и школске власти. Вешти срески школски надзорник Милорад Алексић је 26. новембра 1934. године донео решење по коме су Бојана и Миодраг премештени у друге школе. Тако је Миодраг добио Јагоштицу и заменио се са Наталијом Ковић, а Бојана Симић добила је нешто погодније место у Дубу. О свему се „чувала јавна тајна“, али је због несрећне љубави, свако кренуо на своју страну. Прокић је после две године отишао из села у Сарајево, а Бојана је била једно време активна у Соколском друштву у Бајиној Башти. Потом се удала у Рогачицу за Симу Митровића. Све је касније полако прешло у заборав. Остала је само прича за памћење о томе како је један млади учитељ променио и веру и име „због љубави са сеоском учитељицом“.
Прича трећа: Како су се волели Бранислав и Загорка
Једног прохладног мартовског јутра 1952. године, два бајинобаштанска милиционара су ушли у просторију која се налазила иза обућарске радионице РВИ и стали као укопани. На кревету, једно поред другог, у локви крви, лежали су љубавници – двадесетшестогодишњи службеник Бранислав Гајић и чистачица Среске болнице Загорка Ђорђевић. Крај њих је био велики кухињски нож, крвав. Одмах су установили да је Загорка мртва, а Бранислав је још давао знаке живота. Превезен је у болницу, преживео је захваљујући благовременој интервенцији лекара, а после излечења нашао се у истражном затвору Окружног суда у Титовом Ужицу. Био је то крвав епилог једне љубавне идиле о којој се месецима шушкало по Бајиној Башти, а богами и у читавом Подрињу.
Ко су заправо били рачански Ромео и Јулија – љубавници Бранислав и Загорка? Бранислав Гајић је био син Миленка познатијег као Ниџо и Кристине из Овчиње. Радио је као службеник Среског народног одбора у Бајиној Башти. У време када је упознао Загорку Ђорђевић, чистачицу у Среској болници, био је већ ожењен и имао је двоје деце. Загорка је раније живела у Београду, одакле је по казни, због неморала, протерана у унутрашњост Србије, па се скрасила у Бајиној Башти. Први сусрет и њихово познанство било је кобно за обоје. Не зна се да ли је Бранислав више био заљубљен у Загорку, или Загорка у Бранислава. У децембру 1951. године Бранислав је напустио своју породицу која је живела у Овчињи придруживши се својој љубавници са којом је имао намеру да се после развода ожени. За њихову љубавну везу чаршија је брзо сазнала, настале су разне приче, оговарања и осуде. Чак им је било припрећено и отказом и губитком посла. Неколико пута је и отац Ниџо долазио у Бајину Башту у намери да наговори сина да се врати породици. Они се на то нису освртали. Ипак, имајући у виду да се скоро нико од његових познаника и пријатеља није слагао са његовом ванбрачном везом и да је неизвесно озакоњење те везе, Бранислав је Загорки предложио да изврше самоубиства, што је она одмах и прихватила. Написали су неколико опроштајних писама и чврсто решили да у ноћи између 22. и 23. марта остваре своју замисао. У једној соби обућарске радионице Загорка је ножем расекла врат, уз Бранисављеву помоћ, све до вратног пршљена. Од тешких повреда она је искрварила и умрла. Бранислав је истим ножем такође покушао самоубиство, нанео је себи тешке повреде. Почетком јуна 1952. године Окружно јавно тужилаштво у Титовом Ужицу је поднело оптужницу против Бранислава Гајића, а у септембру је одржано суђење. Бранислав је осуђен на казну затвора од две године. По издржаној затворској казни он се вратио својој породици, са којом се нешто касније преселио у Трстеник.
О. Додић
