Старији Бајинобаштани, али и многи који су навраћали у град на Дрини, сећају се једне од првих приватних кафана у Бајиној Башти после Другог светског рата. Била је то незаборавна Сутјеска У то време постајала су још два државна угоститељска објекта, хотел Босна и Европа. Сутјеску је отворио Илија Кулизић са кћерком Борком. Зграда у којој је смештена кафана била је власништво Милорада Веизовића, оца Илијине супруге Зоре. Било је то пре шест деценија, 1964. године. У Сутјесци се уз пиће могла добити и храна јер је радила домаћа кухиња. Служило се и печење и роштиљска јела. Гостију је било у изобиљу. Нарочито је било весело када би навратили хармоникаш Тројан Тирке и виолиниста Чоча. Из здравствених разлога Илија је кафану затворио 1970. године, потом овај познати локал, на неколико година рада, преузима државно угоститељско предузеће. А 1989. други унук Милорада Веизовића, Нешко Веизовић,“ Неле Рундо“ покушава да васкрсне Сутјеску, с тим што јој мења име у Конак. Ново име није могло да помрачи славу старог назива па се и даље говорило : -Идемо у Сутјеску, био сам у Сутјесци, дођи на пиће у Сутјеску, чекам те у Сутјесци. Име Конак мало је ко спомињао,чинили су то углавном инспектори када би долазили у контролу по службеној дужности па су користили службено име кафане. После десетак година, Конак је затворен. Пре две године, опет је прорадио. Овог пута дат је под кирију.
Илијиног сина Радомира није привлачила кафана. Он се заљубио у камионе па је читав радни век провео за воланом теретњака крстарећи Европом и Азијом са честим вожњама по Русији. Али његов син Владимир, иако је завршио аутомеханичарски занат, много више се интересовао за угоститељство. Жеља да сам води неки угоститељски објекат испунила му се 2009. године када је у закуп узео кафић Фејс. Пет година касније одлази да ради са кафићем АРТС у центру града. Мали кафић са свега шест столова, у летњем периоду ради и тераса са 13 столова, постао је омиљено свратиште многих па у периоду кад не ради башта, осећа се огроман мањак простора. – Сваки гост ми је добро дошао. Много је оних који су стални. Долазе ту све генерације ,међу којима су баш чести они из света спорта и музике Воле да наврате пензионери на кафу па и они који су дошли из села да нешто обаве у граду. Волим овај посао. Посебно ми је драго што сам наставио са дедином угоститељском традицијом- каже Владимир Кулизић.
Међу сталним гостима у АРТСУ је и бивши врхунски конобар из елитних хотела Оморика и Бели бор Видоје Бајић. – Од отварања овог локала сам његов гост, Привукла ме је атмосфера која лични на кућну, љубазност особља, пристојне цене. Овде домаћа кафа са чашицом ракија, или чашом куване, кошта свега 150 динара. За исти износ може се добити домаћа кафа и сок Цедевита..Увек долазим са другарима из младих дана, Видовићем,Тошићем,Стаменићем…Посебно ми је задовољство седети у башти овог локала. Похвалио бих особље локала, нарочито професионалност конобарице Љиље Маринковић- вели Видоје Бајић. Зоран Радовановић Бардак готово свакодневно дође на пиће у АРТС –Увек је са мном неко од старих пријатеља. Најчешће су ту Срђан Сладојевић, Ненад Костић, Братислав Васиљевић. Теме су нам разне, од спортских до политичких. Овде можемо да прочитамо шта пишу локалне новине ББ глас и Спортска ревија Бајине Баште ББ журнал- истиче Зоран Радовановић.
МУЗИКА У СРЦУ
Са једне камионске туре у Русији, Владимиров отац донео му је хармонику. Дванаестогодишњак се силно обрадовао и пожурио код Миће Крстића да му буде учитељ. Уз хармонику дружио се са гитаром код мајстора Зорана Зечевића Зеке. Његови учитељи су запазили да има леп глас па је тако почео и да пева. Ускоро ће се појавити и први његов вокални сингл са песмом познатог композитора Бана Опачића.
-Уживам у музици. Свирам клавијатуре и певам сам на мањим свечаностима. На већим сам са оркестрима. Најчешће са Флеш бендом са драгим пријатељима Владимиром Живановићем ,Драганом Обрадиновићем Бушом и Антонетом Живић . Имам два сина. Волео бих да и они нађу се у музичким или угоститељским водама- каже Владимир Кулизић..
КРАЈ СУТЈЕСКЕ ХЛАДНЕ ВОДЕ
Владимир деда по оцу Илија Кулизић није случајно дао кафани име Сутјеска. Желео је да га то име подсећа на тешке, али славне дане из Нароноослободилачке борбе. Илија је учесник НОБ-а од 1941. па до њеног краја. Прошао је све битке са Другом пролетерском бригадом. У борбама на Сутјесци био је у непосредној близини Јосипа Броза Тита када је маршал рањен. Том приликом ране је задобио и Илија. Шест гелера нашло се у његовим плућима, а један у кичменом пршљену. Ти „ратни трофеји“ никад нису извађени из његовог тела, са њима је отишао на онај свет. Овај носилац Партизанске споменице, и још неколико одликовања, по завршетку Другог светског рата добио је посао у београдској полицији са чином капетана а по препоруци Слободана Пенезића Крцуна. Након четири године враћа се у родни град где је обављао дужност директора Комуналног предузећа. У инвалидску пензију отишао је 1961. године.
Текст и фото: М.Андрић
