Вахид Осминчевић се после свих хотела и градова за трајно скрасио у Бајиној Башти. Овде је 1975. године упознао и супругу Љиљану. Вахид каже да га је музика спасила од отрова у коксари или у некој од хемијских фабрика у околини Тузле, где би се запослио да није било музике. Као капелнику важније му је било да у оркестру има добре и одговорне људе, па макар и не били виртуози на својим инструментима. Када је почео „белај“, како Вахид назива грађански рат у БиХ, престао је да се бави музиком. „Да сам могао да спречим несрећу и укинем неправду, учинио бих то. Али нисам могао“
„У Бајину Башту сам први пут дошао за Нову 1970. годину. Служио сам ЈНА, добио сам одсуство, нисам ишао кући, већ сам дошао овде. Мој оркестар, предвођен Хашимом Хандановићем Пашком, свирао је у кафани „Стадион“. Њих је чувени управник „Европе“ Радивоје Шкрњић Шкрња пронашао у Фочи. Мало их је слагао. Показао им је фотографију старог хотела „Дрина“ и рекао да ће ту свирати. „Европа“ се реновирала и тако они заврше у „Стадиону“.
Мени је Пашко одмах утрпао гитару и ја сам без хонорара свирао целу ноћ. Бошко, камионџија из Перућца, довео је тада десетогодишњег Хајру, певачко чудо од детета. Морали су да га подигну на сто, како би га гости видели и чули. Када сам изашао из војске оркестар је свирао у старом хотелу „Шумадија“ у Горњем Милановцу. У оркестру су били: Мићо, хармоникаш; Пашко гитара и глас; Пућо, кларинет, саксофон и хармоника; мој брат Зијад за бубњевима; Мирсад на бас гитари и Зорица, као певачица. Требало је сад да Мирсад изађе из оркестра а ја да уђем. Међутим Мићо и Мирсад су оженили две рођене сестре и они се држе. Оркестар мора да се распадне. Пућо каже, ја ћу са тобом. Наравно и брат Зијад. Немамо опрему. Пућо и ја идемо у Грабовицу код Ваљева, код чувених музичара Грбиноваца и купимо нешто микрофона и појачала. Вратимо се у Милановац, али немамо где да свирамо. Треба ми хармоникаш, када Пућо свира саксофон или кларинет. Чујем за Милана, хармоникаша. Нађем га, питам и он пристане. Страшно брзо је учио песме и лепо певао. Ето ти директора аутобуске станице у Ивањици. Каже да у оквиру станице има одличан ресторан. Треба му музика. Идемо да видимо. Био сам изненађен, ресторан чист, лепо осветљен, нови итисони на поду. Пристанемо. Мени сад треба још један гитариста. Кажу ми да ту има неки гитариста кога зову Џек. Нађем га. Хоће. Џек крупан, јак, чим га неко зеза он одмах откопчава сат и спреман је за борбу. Певачицу нисам ни тражио.
Шкрња, менаџер пре менаџера
Тек смо свирали месец и нешто у Ивањици, кад ето ти Шкрње са две лепе конобарице. Тражи да дођемо у „Европу“. Плаћа до краја месеца, плата је као и у Ивањици. Није допустио да се двоумимо. Идемо у Бајину Башту. Пре нас ту је свирао Пашко са својим оркестром. После десетак дана зове мене Шкрња. Каже, Вахиде не иде овако. Нити ти имаш добар оркестар, нити Пашко. Дај да ја вас саставим. Он је у глави већ имао ту идеју, пре него што је дошао по нас у Ивањицу. Ти немаш Пашка, немаш Зорицу, а и Пашков оркестар је лабав. Да ја вас саставим. И оркестар настави у саставу: Пашко глас и гитара; Раде хармоникаш, Пућо, саксофон и кларинет, Зијад за бубњевима; ја на басу и Зорица певачица. Мићо и Мирсад иду са Рајком Тадићем и Суљом, виолинистом да свирају свадбе. Милана и Џека је Шкрња исплатио, уз образложење да се оркестар распао и да тренутно нема посла.
Ми свирамо у Братунцу, Власеници, Чачку. У Чачку нас је запазила једна певачица Дуња која је радила у Немачкој. Зове нас у Франкфурт на Мајни. Ми пристанемо, али без Пуће. Много је пио и нисмо смели да га таквог водимо. Зорица је отишла у Француску, да се као уда. У Немачкој смо пратили Лепу Лукић, Тому Здравковића, Неџада Салковића, Исмета Крцића, Меху Пузића, Мухарема Сербезовског. По повратку нађем нам посао опет у Горњем Милановцу. Зорица се вратила из Француске, брак јој пропао, и пева у месту које се зове Прилични Кисељак, између Милановца и Пожеге. Ја одем да је питам да се врати у наш оркестар Одмах је пристала.
Зорица
То је била карактерна жена. Певала је са мном двадесет година и никада ме није изневерила. За њу је постојао само наш оркестар. Била је одлична певачица за свадбе, кафане и хотеле. Није хтела ништа да снима. Говорила је док даш шта треба менаџеру, композитору, хармоникашу, од тебе и за тебе ништа не остане. Волела је живот и лепе и младе мушкарце. Али све то у њеном слободном времену. Није хтела да се уда а имала је лепих прилика. Ја сам је терао на удају, али није вредело. Није штедела новац. Сада чујем да је слабог здравља, вратила се у родни Вишеград и прима социјалну помоћ. Ње ми је много жао. Била ми је као сестра. Ишла је са мном код мојих родитеља. Питаш ме да ли су музичари водили рачуна о старости? Неки јесу неки нису. Ето, Зорица није. Има их који немају ништа своје. Могу да дођу код брата или код оца, примиће их али ништа није њихово. Да не набрајам, али није мали број таквих. Срећом има и другачијих случајева: Мићо Крстић је направио лепу кућу, Рајко Тадић, такође. Ја сам са братом Зијадом направио пристојну кућу у родном Пурачићу код Тузле. У Бајиној Башти имам стан, мени довољан. Нажалост, супруга Љиљана ми је преминула пре непуне три године. За тридесет година брака никада нисмо повисили глас једно на друго. Слагали смо се у свему. И како човек да не жали такву жену.Чудо је како људи мисле да ће увек бити млади и да ће увек бити посла. Ја никада ни у чему нисам претеривао. Попијем, потрошим, али све у мери. Трудио сам се да меру примењујем у свему.
Боно
После Горњег Милановца и Чачка нашли смо се у „Фонтани“ у Братунцу. Ту је дошао Новица Неговановић са једним хармоникашем да води Пашка. Рекао је Пашку да ће свирати с тим хармоникашем, а он ће му писати песме. Пашко је казао да хоће да иде, ако не крене добро вратиће се. Казао сам: „Иди и не враћај се“. Био сам љут. Једно време нисмо ни говорили. Пашко је са собом одвео и Рада, хармоникаша. Ја сам као замену нашао Љубу почетника, али је брзо учио. После сам нашао и најбољег гитаристу у бившој СФРЈ. То је мој земљак Боно Пејић, родом из Тузланског Кисељака. Боно је могао да свира у сваком великом телевизијском оркестру за народну музику. Са мном је свирао седам година. Увек одговоран и тачан, само му кажеш где свирамо и ето га. Изузетно добар човек. На гитари одсвира генијално шта год хоћеш. Када смо свирали у Херцег Новом упознао је будућу супругу, оженио се и добили су петоро деце. Нажалост преминуо је, још увек млад. Имао сам губитака у оркестру: преминуо је мој брат Зијад у хотелу „Тенк“ код Бијељине. Имао је само 30 година. Умро је Раде са четрдесет пет. Умро је и Пућо, додуше био је мало старији од њих.
Какви су људи?
Нас је народ волео. Ако смо дуже изван Горњег Милановца из хотела нас нађу и траже да се вратимо. Није вас дуго било, народ вас тражи, каже директор. Паре нису проблем, договорићемо се. Ако нас у „Европи“ није било, ето Шкрње. „Дајем вам уговор на шест месеци ( а уговори су се склапали највише на два месеца), слободне дане одредите сами, морате доћи“. Ми смо без лажне скромности једно време били најбољи оркестар у Шумадији. То сигурно тврдим. Тада смо били у саставу: Пашко, мој брат Зијад, Раде хармоникаш из Трстеника, Пућо на саксофону, ја и Зорица.
За све време бављења музиком мене нико није повукао за рукав, нико ме није грубо додирнуо. А и ми смо озбиљно схватали посао. Бајина Башта је питомо место. Овде нема дворишта у коме нисам свирао. И увек је све било у најбољем реду. Ужичани су нешто љући. Посвађају се, потуку се, али напољу. Братунац је оштрији од Сребренице. У „Фонтани“ су проблеме правили Кравичани. Стално су тражили кавгу. Када они уђу, Зорица стави свеску с песмама под мишку и повлачи се. Ми један по један нестајемо с позорнице. Сад ви радите шта хоћете. У Зворнику су ови из Дивича долазили организовано, као нека сила. Увек су наручивали Химзу Половину, Заима Имамовића, Сафета, Неџада Салковића, Зехру, Наду Мамулу. Када се њима то отпева, онда свирај шта хоћеш.
Невоље
Године 1985. свирали смо у Градској кафани у Сребреници. Кубур и Деливоје нас замоле да дођемо у мотел у Скеланима да га мало разрадимо. Мотел је изгледао пристојно: велика тераса, лустери, конобари униформисани у беле кошуље. Пристанемо. Неко је наручио „Ој, војводо Синђелићу“. Зорица пита да ли да пева ту песму. Ја поставим питање да ли је неко ту већ свирао „Ој, војводо Синђелићу“? Кажу да јесте. Певао је Хајро. Ја Зорици кажем да пева. Настане гужва. Салчин, таксиста, је Зорици отео микрофон и рекао да се та песма ту неће пјевати. Умешао се и Златан Марчета. Некако се смирило и ја сам мислио да се то заборавило. Свирали смо у Зворнику, кад је на моју тадашњу адресу у Бајиној Башти стигла плава коверта. Месец дана затвора у Тузли због певања националистичке песме ту и ту. Претњу затвором добили су и Зорица, Златан Марчета и још један који је ваљда и наручио песму. Ја зовем генерала Милоша Зекића, који је једно време био главни за Босну. Кажем му, генерале и ти си са мном у „Домавији“ певао ту песму. Помози сада. Он каже да смо у „Домавији“ били само он и ја. А друго је мотел. Али каже да ће видети шта може да уради, да не бринем.
Међутим после неког времена поново плава коверта. Сада прете привођењем у затвор. Ја кажем Зорици: „Пали ауто и у Сарајево, у Врховни суд“. У ташни носим касету на којој је Цуне Гојковић снимио ту песму. У Врховном суду, председник суда отвори једну дебелу књигу и листа, листа. Онда је заклопи и каже да песма није забрањено, али да није препоручљиво да се пева. Слободни сте, каже.
Белај
Године 1989. у Зворнику сам распустио оркестар. Више нисам свирао по хотелима. Наставио сам у измењеном саставу да свирам свадбе. Тако до 1992. године када је почео онај белај. Тада сам начисто престао да свирам. Нисам желео непријатне ситуације ни за себе ни за домаћине. Нисам хтео да ме чува милиција док свирам. Живео сам тихо. Нико ме није дирао. Овде знају све о мени, знају какав сам човек, како сам се годинама понашао. Мислим да имам поштовање ових људи овде. Ја сам у Бајиној Башти педесет четири године. Када бих долазио из неког другог града осећао бих се као да долазим кући. Што се каже, сродио сам се. Гитару сам узимао у руке само када би требало обележити неки леп догађај у жениној родбини. Тада бих окупио привремени састав, мало бих седео као гост а мало бих свирао.
Рођен сам 1947. године у Пурачићу, општина Лукавац. У породици нас је било петорица браће и пет сестара. Прву гитару сам купио у средњој школи од ђачке стипендије. Сакрио сам је на тавану штале у сену, јер би је отац разлупао да ју је нашао. Мало пре мене на исти начин је гитару купио и мој комшија Пашко. Са Мирсадом смо чинили састав „Хавами“. Свирали смо рок музику по Пурачићу и околним местима. У лето смо отишли у Лабин код моје сестре. У мензи смо свирали рударима. Они су тражили народну музику и ми смо певали укупно девет носталгичних, срцепарајућих песама. Али смо видели да можемо са тиме да се носимо, да нас људи прихватају. Остало сам ти већ испричао.
Кад бих могао поново бих прошао исти животни пут“.
Мијо Стојкановић (Портал Ваљевска искра)
