Најстарији житељ у општини Бајина Башта а највероватније и у Златиборском региону, Радмила Петковић- Нана ( 1918), преминула је у 104. години. Одраслој у сиромашној породици Милосављевић Радмилу су њени родитељи удали за имућног домаћина Милоја Петковића из Вишесаве. По избијању Другог светског рата њен муж се прикључио краљевој војсци да би му се 1945. године изгубио сваки траг. Породица је касније сазнала да је Милоје, са већом грубом својих сабораца покушао да напусти земљу и пребегне у Италију. Припадници савезничких снага ( Енглези) вратили су их назад , да би их потом партизани ликвидирали у Кочевљејској шуми у Кочевљу у Словенији.
Са двоје мале деце Радмила се из Ужица вратила на имање у Вишесаву где је радила најтеже послове како би прехранила не само своју већ и сестрину породицу.
– Са жигом народног непријатеља породица преживљава тешке моменте. Свекра убијају у близини куће, нове власти јој ускраћују тзв. тачкице (бонове) за исхрану. Са дрвеним коритом прелазила је Дрину за шаку кукурузног брашна како би прехранила децу. Поред своје гајила је и сестрине синове, па и унуке. Одгајила је и унука Драгана Петковића, да би се он о њој бринуо све до смрти – прича њен унук Мићо Павловић.
И поред свих недаћа које претурила преко својих леђа Радмила, или Нана, како су је укућани из милоште ословљавали, никада се није предавала. Нити ју је напуштао ведар дух, храбро и стоички подносећи учињене јој неправде. Доживела је дубоку старост оставивши иза себе право богатство – бројно потомство, унучад, праунучад, чукунунучад.
