Вирус короне је неочекивано већ унео пометњу по Србији, узроковао ванредно стање и тиме одложио већ расписане изборе. Тако су прекинуте све предизборне активности политичких странака, некоме то одговара, некоме не, али је сасвим извесно да ће сви „тек када све ово прође“ морати да се, свако на свој начин, сналазе у новим околностима. Наравно да се ту, између осталог, мисли и на предизборна обећања која потенцијални гласачи најчешће прихватају са великом надом да ће им одмах после избора „бити боље“.
Неколико сеоских домаћинстава у својдрушком засеоку Милатовићи одмах изнад Дрине, већ двадесетак година, на свим изборима, добијају предизборна очекивања која још нису испуњена. Долазили су овде и „досовци“, радикали, демократе и „напредњаци“, сви одреда са истом причом: „гласајте за нас, па ћемо вам асафалтирати пут од Супуровића до Вукајловића“. Нешто више од тридесетак потенцијалних гласача, што је приличан број за ову сеоску средину, су веровали обећањима, а онда остали разочарани, очекујући са новим оптимизмом наредне изборе.
Ипак, помало зачуђује то што „изабрани кандидати са гласачког листића“ тако лако и брзо заборављају на своја обећања, јер тешко да могу наћи бољу прилику да покажу и докажу да је њихова политика у циљу повећања наталитета у Србији искрена, добронамерна и истинита. Ово село сасвим сигурно има будућност, јер само у три куће у овом тренутку има четрнаесторо деце. У домаћинству Миодрага Вукајловића на врху села, његов син Драган и снаха Биљана имају четворо деце (Драгослав, Данијела, Драгана и Дејан), Катарина и Саша Благојевић имају два дечака, Михаила и Стефана, а рекорд на који могу бити поносни и срећни „држе“ Снежа и Раде Радивојевић који имају осам малишана, пет синова и три кћери! О њима је пре две године писао и „ББ глас“ и други листови. Тада их је било седморо: Никола, Немања, Ангелина, Милош, Јована, Вукашин и Александар. Од прошлог лета њихова породица се увећала: рођена је кћи Јелена, сада мезимица бројне породице.
Већ на капији простране „авлије“ Радивојевића, за данашње прилике необична слика. Љубазни домаћини Бошко и Роса већ нуде са „кавом и ракијом“, а раздрагани осмеси њихових унука, дечурлије које је у том тренутку тешко и пребројати, чине добродошлицу какву нећете баш често срести у нашим селима.
Велико сеоско двориште је одличан полигон за свакодневне маштовите дечје игре и забаву. Знају они, сасвим сигурно, и за модерне игрице на компјутеру, али се најрадије играју “жмурке”, “јуре”, са лоптом или кликерима. Њихова граја је, заправо, и најлепша музика која се може чути у селу. Има ту и уобичајених дечјих несташлука, понекад и малих свађа, али се на крају све доведе у ред. У својим несташлуцима највећу подршку имају од деде Бошка, који се с правом поноси са својим унуцима.
Од осморо деце Радивојевића само троје најмлађих још не иду у школу. Петоро школараца, за мало па по једно у сваком разреду, свакодневно иде у Рогачицу до школе удаљене близу три километра, прелазећи најпре добар део оног истог пута који никако да добије асфалт. Понекад их тата Раде одвезе колима, али у зимским данима, по снегу, леду и лошем времену, то није нимало лако. Е, ту би асфалт баш добродошао.
– Ми смо скромни људи и много нам значи било каква помоћ за боље услове живота и рада овде на селу. Навикли смо на многа обећања од општинских па и републичких власти. Они стално говоре како је важно да нам села не изумиру, да је живот на селу од виталног значаја, а конкретно слабо шта раде на томе. Нама су овде долазили, давали нам подршку, донесу деци неке поклоне, обећају понешто и на томе се све заврши. Ево, неки су нам нудили да помогну око изградње куће коју су започели. Све је то мање важно од овог пута који нам је од животног значаја – каже Раде.
Његов комшија Љубиша Благојевић истиче да је раније било говора да се пут најпре асфалтира у дужини од око километар и по, а онда су то „скратили“ на километар. Било је обећања да се асфалтира само 300 метара, а касније, када буде било могуће, да се радови наставе бар до Борјаница. Сада скоро да више нико и не верује да ће од тога нешто бити.
– Када после обилнијих киша пут постане теже проходан, ми се сами организујемо на његовој поправци. Све то кратко траје јер се крамповима и лопатама не може много урадити, већ само привремено довести у ред – каже Милорад Благојевић.
Било како било, за сада остаје да се чека и верује да ће се њихов сан коначно остварити. Биће потребно, најпре, да прође епидемија вируса, па да поново почну предизборне активности. Биће опет обећања, у то нико не сумња.
О. Додић
