ХОДОЧАШЋЕ У РАЧУ УКРАЈ ДРИНЕ
Мало се зна о томе да у централном делу великог манастирског имања на Калуђерским Барама, кога народ овог краја назива Манастирски станови, егзистира манастир посвећен Сабору српских светитеља. Ова светиња подигнута је, како стоји на спомен-плочи узиданој на овом прелепом здању, 1975. године, заслугом Владике Жичког Василија Костића и игумана манастира Рача Хризостома (Пајића), на омањој парцели коју су тадашње комунистичке власти тешком муком оставиле у манастирском поседу.
Његова предисторија везана је за једну од канонских посета коју је учинио Владика Николај Велимировић Рачанском намесништву.
Манастир Рача је све до 1946. године био један од најбогатијих манастира у читавој Епархији жичкој. Овде, у срцу планине Таре, на Калуђерским Барама, тадашњи игуман Максим (Милетић) подигао је и први хотел на Тари, 1911. године.
Први светски рат је прекинуо убрзани развој туризма на Тари и Калуђерским становима у поседу манастира Раче. Опоравак је трајао скоро двадесетак година..
За време Владе Милана Стојадиновића Србија се „тргла“ и почела је убрзана индустријализација и обнова земље. На трон Епископа жичког 1936. године долази Владика Николај, до тада Епископ охридски.
Пред избијање велике кризе изазване потписивањем Конкордата са Католичком црквом, у Рачанском крају подигнуте су цркве у Бачевцима 1937. године, велелепни звоник у порти цркве Светог Илије у Бајиној Башти и црква у Дубу 1939. године. Исте године постављени су темељи на новом конаку у Манастирским становима на Калуђерским Барама.
Али, споро су зарастале ране изазване проливањем крви у немирима након потписивања Конкордата са католичком црквом 1937. године и „тајанствене“ изненадне смрти Патријарха Варнаве (Росића). Биле су то у свему бурне године пред избијање Другог светског рата.
Своју прву канонску посету Рачанском намесништву Владика жички Николај започиње 1936. године посетом храму Христовог вазнесења у Рогачици. Том приликом освештао је зграду парохијског дома. После Свете литургије и освећења, преосвећени Владика Николај је у разговору са свештеницима рогачичке цркве упитао: „Куда бих ја најближе стигао до мојих Лелића? Куда води пут за Ваљево?“ Старешина цркве у Рогачице Глигорије Поповић, онако у шали рече: „Овуда преко ових брда!“ Преосвећени Владика га је послушао. Није прошао ни један сат а Владика се поново појавио у порти цркве у Рогачици. Свештеници су били преплашени. Ствар се брзо разјаснила. Таљиге којима је Владика путовао заглавиле су се на лошем путу за Ваљево.
Том приликом Владика је одликовао свештеника Глигорија Поповића црвеним појасом. Тако се завршила прва посета Владике Николаја Рачанском намесништву.
Другу канонску посету Рачанском намесништву Владика Николај започиње бурне изборне 1938. године, да покуша зацелити ране настале потписивањем Конкордата и помућеним духовним животом у целој Епархији, као и у самом Рачанском намесништву. У програму је била посета цркви Светог пророка Илије у Бајиној Башти и освећење звоника, на дан храмовне славе, 2. августа 1938. године.
Узаврела страначка борба у малој вароши на Дрини достигла је свој врхунац баш пред посету Владике Николаја. У ноћи уочи доласка Владике, активисти Комунистичке партије користе ову запаљиву ситуацију и постављају црвени барјак са звездом петокраком на звоник цркве.
У Летопису цркве Светог Илије у Бајиној Башти остало је записано: „Непознати су те ноћи украли и прангију из које је требало пуцати и тиме најавити долазак Владике Николаја, и учинили су још неколико гнуснијих дела о којима не треба причати…“
Сви ови догађаји бацили су тамну сенку на другу канонску посету Владике Николаја Рачанском намесништву 1938. године.
Трећу канонску посету Рачанском намесништву Владика Николај Велимировић учинио је 1939. године, када је већ Други светски рат започео у Европи, нападом Немачке на Пољску.
Повод је био освећење нове цркве у Дубу, 3. септембра 1939. године, а потом и освећење темеља конака на Манастирским становима на Калуђерским Барама, 4. септембра.
Тако је Владика Николај (данас Свети Николај жички и охридски) стигао на домак реке Дрине, на 12 километара од родног места својих предака, Црвици, 3. септембра 1939. године, и уз присуство масе народа из целог Подриња, освештао цркву у Дубу, посвећену Светим апостолима Петру и Павлу.
Другог дана своје посете, на Манастирским становима тада се окупила маса верног народа из читавог Рачанског краја и околине, Кремана, Биоске, Мокре Горе и Златиборских села. О овом свечаном догађају нам прича и Стаменко Лазаревић, данас још увек крепки 96-годишњак:
-Ја сам рођен 9. маја 1925. године и добро памтим све што се тада догађало. Имао сам 14 година када је Свети Николај освештао темеље конака на Становима. То није било на овом месту већ мало повише данашњег манастира, на брешчићу који доминира целим крајем. Са тог места пуца поглед све до Дрине са једне и до Златибора са друге стране.
Овдашњи хроничар Раче и манастира Благојица Ристић је забележио сећање Андрије Ђуричића, лекара – кардиолога из Кремана, сина још познатијег доктора Луке Ђуричића, који је такође присуствовао свечаности освећења: „Ја сам држао жезло (штап владичански) док је Владика Николај беседио. Том приликом је рекао: Народе, ја освештах темеље цркве, али тешко да ће бити саграђена на овом месту! Владика ми је тада даровао две иконице које и данас чувам!“ Ово је сведочио др Андрија Ђуричић 1966. године у разговору са Благојицом, у својој вили на планини Тари.
Данас је на том месту коњушница, штала Коњичког клуба „Дора“ из Бајине Баште.
Тако се завршила прва и трећа посета Светог Владике Николаја Рачанском намесништву.
Убрзо је стигао рат и на ове просторе. Бугарски окупатори, савезници Немаца, стигли су 1943. године до Дрине и притом починили тешке злочине у Подрињу. Нису поштедели ни манастирске светиње. На Становима су оставили пустош. Све су попалили. Изгорео је и хотел из 1911. године и сва манастирска здања. Тек, игуман манастира Раче Хризостом, 36 година након освећења темеља, уз благослов Владике жичког Василија, обновио је манастирска здања и саградио манастир посвећен свим српским светитељима.
Владика Николај Велимировић је милошћу Божјом канонизован, данас је он Свети Николај жички и охридски.
Цветко Петров Стојкановић
