Прошло је више од 66 година од оног 15. новембра 1953. године када су двоје младих Заовљана, Тодора и Богдан Печеничић, једно другом изговорили судбоносно „да“ и заклели се на вечну љубав у заједничком животу. Били су, чак и за оно време, веома млади: Богдан је тек навршио 19, а Тодора још није стигла до пунолетства, имала је само неколико месеци више од 16 година. Били су из истог села, дружили се од раног детињства. Он „јединац“ у породици са пет сестара, она „јединица“ са петоро браће.
Тај значајан датум у њиховом животу обележен је скромним породичним слављем у ресторану „Турист“. Ту се окупила цела породица, потомство и наследници, а слављеницима су прве честитке упутили кћери Јелена и Весна, унуци Анђелија, Драшко, Марија и Драгиша, праунуци Лука, Никола, Михаило, Милица и Нина. Њима су се придружили и зетови Драган, Горан и Александар и снаха Нада.
Богдан је рано остао без мајке па му детињство и није било тако безбрижно. По завршетку основне школе, бригу о њему и његовом даљем школовању преузео је стриц Станимир из Београда. У Бајиној Башти је завршио „малу матуру“, а преостале разреде гимназије у Београду.
– Наш животни пут је био препун ружа и трња, али увек проходан, све животне препреке смо уклањали разумевањем, међусобним поверењем и великим поштовањем – каже Богдан – Никада нисмо били оптерећени стицањем неког материјалног богатства, увек смо били задовољни са оним што нам је живот даровао.
Печеничићи су свој заједнички живот започели у Бајиној Башти, а потом су пуних једанаест година живели у Варешу, у Босни. Као стипендиста Дома здравља из Вареша, Богдан је завршио Вишу финансијску школу у Београду. Био је запослен у Дому здравља све док није одужио све своје обавезе о стипендирању, а онда је пет година радио као начелник Секретаријата за финансије у општини Вареш. Године проведене у овом живописном босанском градићу биле су свакако најплодоносније. Од општине је добио и стипендију па је тако завршио и Економски факултет у Загребу, уз све обавезе на свом радном месту. Уследио је повратак у Бајину Башту, где је Богдан радио као начелник за привреду и шеф Управе прихода, затим као директор Трговинског предузећа, а годину дана је, уз редован посао, радио и као вршилац дужности секретара Скупштине општине.
– Из Бајине Баште сам отишао у Београд 1977. године, а нешто касније, почетком 1981. године, када сам од предузећа „Србијатекс“ добио кадровски стан, ту сам преселио и комплетну породицу. Више од 12 година сам био финансијски директор предузећа, а онда пет година и заменик генералног директора. У пензију сам отишао 1994. године, са пуних 40 година радног стажа и 60 година живота – наставља Богдан своју причу – Од септембра 2011. године смо поново у Бајиној Башти, одакле смо и кренули. Само, то више није онај град, ни онај свет који је овде остао када смо одлазили. Ни моје Заовине нису исте, село се променило формирањем језера, људи су се проредили и променили …
Славље у ресторану „Турист“ протекло је у веселој атмосфери, уз подсећање на животне анегдоте и успомене. Све је то овековечено на заједничкој фотографији, на којој је, уз времешне слављенике и њихово највеће богатство, чија је вредност немерљива. Ту су најпре кћери Јелена и Весна и њихово потомство које се стално увећавало. Весна је им је у браку са Драганом Севић подарила две унуке, Анђелију и Марију, а Јелена из брака са Миодрагом Николићем два унука, Драшка и Драгишу. Свих четворо Тодориних и Богданових унучади су данас успешни породични људи. А онда су стигла и праунучад: Лука и Никола од унуке Анђелије у браку са Гораном Марковићем, потом Михаило и Милица од унуке Марије у браку са Александром Деспотовићем, и најмлађа праунука Нина од унука Драшка из брака са Надом Ћуић.
Слављеници су имали и своје жеље: да им деца и потомци буду онакви какви су увек били, да их служи здравље и да се не одрођавају. Пожелели су да дочекају да им праунук Лука постане пунолетан и да добију још неко праунуче. Добре деце никад доста.
– Тодора је била мој највећи ослонац у животу и за све што смо постигли у животу њој сам захвалан. Увек је подржавала и поштовала сваку моју одлуку, бринула се о деци и унуцима. У животу је увек потребан оптимизам и стално настојање да се позитивно посматра свет око себе. То је, можда, и рецепт за дуг живот и срећан брак – каже Богдан.
О. Додић
