Од Бајине Баште према Тари, магистралним путем након осам километара стиже се на Приседо, а онда лево одваја пут којим се одмах улази у Солотушу, у заселак Гај од неких 10-12 кућа, доста добро насељен, за разлику од већине села у Рачанском крају. О томе говори и занимљив податак: овде се на последњим изборима могло рачунати на више од 40 гласова. Има доста и младих, који још нису стекли право гласа. У Гају живе Лазаревићи, Богосављевићи, Кнежевићи и Малинићи. Вредни и скромни ратари…
После неколико стотина метара стиже се до куће Стаменка Лазаревића, најстаријег становника у Подрињу, који је деветог маја ове године чврсто закорачио у деведесет и девето лето свога живота. Рођенданско славље су му приредили укућани, родбина и пријатељи, али на рођенданској торти није било места за 99 свећица, било би баш превише. На заједничкој фотографији, сачињеној тим лепим поводом, ова крепка старина стоји у средини, видно расположен, ведар и чио, око њега син, кћери, унуци, праунуци, зетови, снахе, пријатељи… Онај ко га не познаје, никада не би могао помислити да је преко његових плећа протутњао читав један век.
Запамтио је Стаменко и предратно и ратно време, Швабе, четнике и партизане, а онда и после рата, комунисте, демократе, напредњаке и назадњаке, над њим се истресала „и ала и врана“, а он је све то преживео и надживео. Запамтио је и када су Бугари и Немци попалили Манастирске станове и када су гинули неки Солотушани. Од четника је бежао, а партизани га мобилисали и водили чак до Санџака. У партизанској војсци провео 27 месеци, ту је задобио и медаљу за храброст, а потом га ти исти партизани за мало нису стрељали. Спасле су га брзе ноге, младалачка сналажљивост, а богме и храброст… „Наиђу тако разне војске, нико те ништа не пита, мораш са њима хтео, не хтео…“ – прича Стаменко. Нудили су му, каже, да одмах после рата остане у војсци, да се активира. Није хтео, увек је волео слободу…
Оженио се 1951. године са Миленом из оближњих Малинића. Била велика свадба, да се памти. У браку је провео скоро 62 године, до 2012. године, када је Милена умрла у осамдесетпетој. Годину дана након свадбе, родио им се син Драгослав, кога су одувек звали Драган, па онда и кћери Драга и Нада. Драга је удата за Бибу Веселиновића, познатог бајинобаштанског конобара, а Нада у рачанске Андриће.
Драган (71), већ одавно пензионер, годинама се бави ратарством и воћарством. Некада је радио у „Развоју“, потом на одржавању у Националном парку „Тара“, био је, каже, и у Либији, Русији… Малина је сада приоритет у пољопривредној производњи његовог домаћинства. Има ко и да ради, кућа је пуна чељади. Ту је супруга Драгана (65), син Жарко (45), кад стигне од обавеза у својој браварској радњи „Брзи вар ББ“, снаха Славица, па и унучићи, осмогодишња Ирена и две године млађа Катарина. Најстарији међу њима, деда и прадеда Стаменко, упркос поодмаклим годинама, труди се да буде „од помоћи“, колико се може…
Стаменко је некада радио у ужичком „Златибору“, па у Националном парку, преко девет година на откупу грађе, а у пензију отишао из Предузећа за путеве, пре више од 35 година. „Пензија није богзна колика, али се дуго прима. „Богами, ја бих и даље да је примам“ – вели Стаменко, а онда, нишанећи штапом према оближњем мајдану испод Жлијепца, настави да прича: – Видите ли тамо онај мајдан? То ти је некада било моје. Једном код мене дођоше неки људи, питају: Јеси ли ти Стаменко? Јесам, кажем. Нама треба камен, ту у твом мајдану га има пуно, би ли ти то продао? Хоћу, кажем, за добре паре. Продам ти ја мајдан, они ме ту запосле. Било ми добро, посао близу куће, богами и плата добра!
Иако се већ сасвим примакао стотој, Стаменка још увек здравље добро служи. Корак му је сигуран, штап само повремено користи. Каже да му је то остало од некадашњих дугих шетњи по солотушким и тарским пропланцима. Додуше, слух га је помало издао, па нам у комуникацији помаже његов зет Милојко – Бибо. Стаменко у шали каже: „Чујем ја оно што ми треба, оно што ме не интересује, то и не чујем!“. А тек вид? Стаменко још увек само за ситнија слова у новинама користи наочаре! Кад прима пензију, потписује се – без наочара.
Стаменко је одвајкада живео скромним, али здравим животом. До пре неколико година знао је често да оде пешке до Бајине Баште, да прошета по Тари и Боровом Брду, да стигне чак до Кремана. Често се пешке и врати, а понекад „ухвати“ неки превоз па стигне кући, увек свеж и видно расположен. „Једном тако, прича Бибо, враћао се он пешке из вароши, па онда доле код Лакетића застао да се одмори. Легао је на траву поред клупе, ноге подигао на клупу. Наиђе нека жена, види деду како лежи непомичан и врисне од страха. Стаменко устане и довикне: Нека, нека, све је у реду, само сам мало прилегао да ноге одморим!“ Можда су и те његове дуге шетње, поред осталог, допринеле да дочека овако дубоку старост.
Али, неће бити да су само та његова дуга пешачења рецепт за дуг живот. Стаменко је увек живео скромно и умерено, о свему је водио рачуна, ни у чему није претеривао. Док је био млађи, могао је и да „попије по неку“, на свадбама и весељима, али никада у животу није запалио цигарету. Умео је и да запева, да се нашали на свој и на туђи рачун, увек у одређеним границама. На преко 60 свадби у селу и околини био је чауш, знао је све да организује на најбољи могући начин, њему се веровало, његова реч се слушала.
О. Додић
Духовит и речит, и данас млађима упути добар савет: -У животу треба увек добро чинити јер добро се добрим враћа. Никада не размишљајте о томе шта ко прича о вама, будите сами себи судија. Будите стрпљиви према људима, јер од сваког се може понешто научити. Више се крећите, на камену који се котрља маховина не расте. Никада се немојте плашити да започнете нови посао, тако се обнављате а себи стварате задовољство… Можда су баш ове мудре речи солотушког стогодишњака прави рецепт за дуг живот.
