До овог лета у манастир Карно у Осату украј Дрине, стизало се тешко. Лош макадамски пут дуг пет-шест километара није био препрека само за оне смелије и духовно просвећеније. Пролазило се кроз врлети и запуштена села, понекад и уз оправдани ризик од недобронамерних и негостољубивих иноверника.
Целом трасом овог старог макадамског пута начичкана су спомен-обележја и хаир-чесме које намернике подсећају на минула ратна збивања и жртве једног народа, заборављајући чињенице да је ово древна српска област и да су муслимани на ове просторе „дошли“ после 1834. године, након исељавања из Србије.
Сада се до ове древне немањићке светиње, која је обновљена из пепела, стиже модерним асфалтним путем. Са магистралног пута Бајина Башта – Сребреница – Сарајево, скреће се код Синанове воденице, нешто пре скретања за Брежане и Осмаче. Пут вијуга кроз букову шуму, а онда се пење на висове одакле пуца поглед до бескраја: на исток до планине Јелице и Копаоника, а на запад до Романије „високога виса“, на југ преко Таре све до Златибора и на север до Коњух-планине и манастира Папраће.
Овај пут грађен је скоро десет година. Траса и део земљаних радова пробијени су залагањем тадашњег Владике зворничко-тузланског, господина Василија, а окончан на добробит српског народа под будним оком Митрополита дабробосанског Хризостома. Ипак, „то зна и најмање дијете“ од Дрине до Романије, ништа од тога не би било да не беше упорног и надасве неустрашивог игумана манастира Карно господина Луке (Бабића). На многаја љета.
Цветко Петров Стојкановић
