| Од 15. до 27. јула у националном парку „Тара” одржава се 18. Школа пријатељства коју организује покрет „Наша Србија” под покровитељством Унеска и Скупштине народа Евроазије. 150 деце из Русије, Србије, Републике Српске и Придњестровља учи руски и српски језик, историју ових земаља, бави се спортом, проучава природу. Прочитајте репортажу са кампа дописнице „Russia Beyond на српском” Катарине Лане.
Осам је ујутро. Са децом идемо стазом до градића пријатељства где ће бити постројавање. Чује се жамор на руском и српском, шала и смех. Чак је и природа у кампу препуна руско-српског јединства: беле брезе и модре српске смреке, а између њих се црвене рјабине (дрвеће са црвеним бобицама коме је посвећен велики број руских песама). Топли летњи ветар вијори тробојку и над зеленилом Таре разноси дечје гласове који сложно певају „Боже правде” и Химну Русије. Поред мене су две другарице: Таја Гурјанова из Москве и Анђела Панић из Параћина. После химне свечани строј се разилази по терасама на различите активности. Ја са девојкама одлазим на секцију извиђача. Српски војници су овде поставили камп. Деца могу са седе у џипу, окрећући волан. Али то не траје дуго, јер према сценарију џип доживљава несрећу и треба спасавати повређене. Анђела и Таја везују чворове на носилима, на која се смешта „рањеник”. А „рањеник” час запомаже из свег гласа, час се кикоће због голицања, а затим бежи од „медицинских сестара” по затегнутом канапу.
Дмитриј Паскар, Москва: „Овда нам је врло занимљиво, учимо како да се понашамо у ванредним ситуацијама, дружимо се. Мој друг се зове Милан. Најбоље је то што његов брат познаје Криштијана Роналда! Показивао ми је фотографије. Али ја бих, наравно, хтео да видим Новака Ђоковића, јер већ шест година играм тенис. У Србији ми се веома допада, посебно храм Светог Саве, видео сам га на путу са аеродрома. Русија и Србија су пријатељи, а Срби су весели и добри. Овде ми се много допада, у принципу, осећам се као код куће, и волео бих још да останем!”
Анђела Панић, Параћин: „Ми овде стално шетамо, посматрамо природу, упознајемо нове пријатеље, ја сам стекла пријатељице из Русије и ми ћемо се дописивати преко интернета. Учимо руски језик и већ смо научили неке реченице: -Привет! Как тебя зовут? Откуда ты? Спремна сам да идем у Русију и видим како живе тамо моји нови пријатељи! Жеља ми је да у школи учим руски језик!” Руски језик у кампу деца уче са шармантном Аном Грујић, вођом „Хора слависта”. Читава тераса „руског угла” украшена је папирима са поздравима и честиткама. Ана од деце тражи да погоде да ли сам ја Рускиња или Српкиња. Српска деца су претпоставила да сам Рускиња, а руска деца да сам Српкиња. Посматрало ме је неколико пари смеђих и плавих очију и никако нисам могла да разликујем ко су међу њима Руси, а ко Срби.
Ана Грујић, „Хор слависта”: „Сама реч ‘пријатељство’ је нешто што чини наш хор и такође обједињује руску и српску децу. Ми у хору негујемо и руску и српску традицију, и веома је важно да покажемо деци како кроз лепо дружење и песму могу да се повезују људи и ствара љубав према словенској култури. Деца су веома срећна и занимљиво им је кад чују да певамо на оба језика. Затим им је занимљиво да међу члановима хора препознају своје радионичаре. Када чују хор, желе да уче песме заједно са нама, јуре нас по кампу да певамо заједно. За нас је успех кад успевамо да им пренесемо нашу љубав према руској и српској песми.” Одмах се може видети да се на следећој тераси налази секција цртања и сликања. Свуда су боје, четкице. Вештину сликања преноси прави уметник Гвозден Антић са Косова. Он се деци обраћа на језику уметности који не познаје границе. Гвозден Антић, наставник ликовне радионице: „Дечја осећања су свуда иста. Када они почну да цртају, сликају, заборављају ко је руско дете, ко српско. Њих лепо, фантастично спаја заједнички рад и приметио сам нешто невероватно: у тематици, приступу мотивима они се уопште не разликују! Ако треба сликати нешто из маште, машта им је слична! Они се изванредно слажу и помажу једни другима!”
Данас је у кампу важан дан: у госте је стигла званична делегација. Представници Фонда социјално-културних иницијатива Светлане Медведеве, скупштине народа Евроазије, Унеска, који је од ове године покровитељ Школе пријатељства„Наше Србије”, представници руске православне цркве – сви они су дошли на концерт да са децом прославе Дан руско-српског пријатељства. С високим гостима деца су поделила своје познавање историје царске породице Романов, свима су поклонила ручно прављене сувенире, а женску половину делегације дирнуло је њихово извођење песме „Тамо далеко”.
Људмила Бељанинова, члан Генералног савета Скупштине народа Евроазије: „Први пут сам у Србији и у оваквој атмосфери пријатељства, искрености, да ми се грло стеже од емоција када сад ово говорим. Овде осећамо поштовање и љубав према Русији. Овде влада апсолутна радост, која ће деци остати у сећању целог живота. Ова деца ће затим заузети наше место, а полазиште са којим ће они ући у свет формира се овде и сада, у овој Школи пријатељства.” Светлана Смирнова, руководилац генералног секретаријата Скупштине народа Евроазије: „Донели смо одлуку да проширимо територију коју обухвата Школа пријатељства на целу нашу велику Евроазију. Веома је важно учити децу да од детињства почну да се друже, онда када буду одрасли, неће почети да се међусобно убијају.” Никола Косовић, председник Савета за децу и омладину Скупштине народа Евроазије, координатор пројеката организације „Наша Србија”: „Организација Наша Србија ради већ 18 година. Током тог периода успели смо да окупимо велики број добротвора који помажу нашем раду и стекли смо велики број пријатеља. Пре свега, то је компанија СРХ која помаже долазак српске деце, имамо и велику подршку руских фондова на челу са фондом Светлане Медведеве. Заједно са фондом Руски мир уз помоћ председничких грантова, ширимо пријатељство између Срба и Руса.”
Сви ми смо, препуни емоција, затим прешли у дворану, где је почео концерт на којем су учесници кампа представили своје градове и земље. Сцена се буквално тресла: српско коло смењивали су руски народни плесови, српске песме смењивале су руске, вијориле су се заставе, а затим су сви заједно, Руси и Срби, деца и одрасли, устали и отпевали песму: „Ово је Србија”. Нико није остао по страни. И сви су били дирнути овим невероватним јединством душа и гласова. У том тренутку је постало јесно да смо сви ми једна велика породица коју не може да растури ни удаљеност, ни границе, јер у нашим срцима живи топлина пријатељства и љубави. А мени за успомену из Школе пријатељства„Наше Србије” остаје један изданак руске рјабинушке, изникао на српској земљи препуној љубави. |
