Крајем септембра 2024. године у породичној кући Андрије и Радојке Милисављевић из Рогачице било је изузетно весело. Славила се у породичном кругу њихова.златна свадба. – Све је брзо прохујало од оног 22. септембра 1974. године када смо направили свадбу, венчали се и од тада заједно проживели 50 година. Било је у том полувековном времену пуно, што се каже, узбрдица и низбрдица. Богу хвала, више оних првих- каже Андрија Милисављевић Чово, млађи син Цветка и Росе из Љештанског, који је ове године напунио 70 година живота. Млади металостругар из бајинобаштанског комбината Слобода, пред одлазак у војску у родном селу упознао је учитељицу Радојку Илић из Својдруга, најстарију од три прелепе кћерке Стојка и Росе Илић.
– После краћег службовања у Цапарићу и Овчињи, дошла сам у Љештанско. Село је било живо, доста омладине, школа пуна ђака па смо спремали бројне приредбе у које се укључио и Андрија. Дружили смо се и полако заљубили. То је први приметио Андријин брат Љубиша.Та заљубљеност одвела нас је код матичара. Она траје и данас. Срећни смо. Имамо кћерку Ану и сина Владимира. Они су нам подарили по две прелепе девојчице. Ана је живела 12 година у Америци, Андрија је ишао да њој и супругу помогне у гајењу деце – вели Радојка, коју сви од детињства зову Рада. И Андрија је много познатији по надимку Чово. Добио га је тако што се другима обраћао са речју, чово, уместо, човече, па је тако настао надимак. Било је то негде на почетку његове трубачке каријере. Милисављевићи истичу да су увек имали међусобно поштовање, разумевање и толеранцију. Наглашавају да им је лепо, уз жељу да дочекају дијамантску свадбу.
ПОЛА ВЕКА У МУЗИЧКИМ ВОДАМА
Та, сада далека, 1974. година за Чову је значајна јер је тада закорачио у музичке воде. У његовом селу основан је трубачки оркестар на челу са Радојем Веизовићем. Оркестар је био активан осам година. Чово је имало улогу бубњара и вокалног солисте. Брат Љубиша био је тенориста. Били су ту, дуже или краће време, Миломир Марковић, Јовиша Веизовић, Миленко Тешић, Радоје Веизовић, Јаков Веизовић, капелник, Милош Јанковић, Сретен Веизовић, и Раде Павловић. -Учитељ нам је био чувени трубач Милован Бабић кога сам ја довозио на наше пробе. Од њега сам доста научио па сам касније несметано радио са другим оркестрима. Ја и брат Љубиша били смо три године код Видоја Филиповића из Милићевог Села Са тим оркестром драж Гуче осетили смо при пут 1983. године. После сам још четири пута наступао на Драгачевском сабору. Био сам члан више оркестара, Радојка Витезовића из Косјерића, Миладина Јовановића из Сирогојна, Кадињаче из Ужица, Ивана Павловића из Рогу, Радоја Ђурића из Пожеге, Радише Витезовића из Косјерића, Боривоја Новаковића из Чајетине. Тачку на трубачку каријеру ставио сам крајем 2024. године у оркестру Божидара Милутиновића из Дрежника. Упознао сам много трубача, музичара, људи , стекао међу њима пуно пријатеља. Богатство је то. У Западној Србији Светозар Лазовић Гонго је непревазиђен трубач. на југу краљ је Бобан Марковић -каже Чово. Од оснивања 2006. године је члан изворне певачке групе Сложна браћа из Рогачице која је данас једна од најпознатијих и најквалитетнијих у Србији. Освајала је бројне награде, а Чово и као вокал, оставила трајне снимке у РТ Србије.
СЛАВУ СЛАВЕ 50 ГОДИНА
Као млад мајстор у Слободи Андрија Милисављевић срео је Мирослава Тодоровића Локера из Вишесаве. Први пут код њега на слави за Никољдан био је 1974. године са још 12 колега из исте фабрике. Ове године учинио је то 50. пут. Мирослав му је редовно узвраћао славски зајам и долазио на Човину славу Марковдан. Првих година на славама је било тридесетак гостију, сада је то сведено на упола мањи број, ако не и и више.Тих година обавезно се пила шљивовица, сада нема ко да је троши, пије се се љута ракија. Славски обичај се није променио, храна такође. – Ове године за 50. јубиларни долазак на славу Локеру сам однео торту, специјално прављену за ову прилику. Стари је обичај да се домаћину доноси кафа, шећер,пиће, цигарете. По повратку са славе, обичај је да се гостима нешто спреми. Ја и Локер смо се договорили од почетка да то не практикујемо. Ићи ћемо један код другог док будемо могли – обећава Чово.
М.Андрић
