Од 1919 до 1920. радио у Бајиној Башти где је заједно са Евелином Хаверфилд водио мукотрпну борбу за спас српске сирочади и рањеника. Остаће упамћен по првој успешној операцији на отвореном срцу 1928. године.
Мали број Бајинобаштана, осим оних који су читали хронику „Бајина Башта и околина“ др Стевана Игњића, је чуо за др Јована Мијушковића, лекара и једног од првих кардиохирурга у Србији, који је своју лекарску каријеру започео давне 1919. године у нашем граду. Повод за овај запис је фељтон Душана Велимировића, објављен у „Политици“. У поменутој хроници др Стевана Игњића о др Јовану Мијушковићу скоро да и нема никаквих података, осим да је био у Бајиној Башти од 1919 до 1920. године. Овај племенити човек и лекар се родио 1886. године у Нишу. Студије медицине је завршио у Бечу 1917. године и по завршетку Првог светског рата се вратио у Србију, а 1919. године распоређен у Рачански срез, где није било лекара. У Бајиној Башти затиче и племениту Шкотланђанку Евелину Хаверфилд и са њом отпочиње мукотрпну борбу за спас српске сирочади и бројних рањеника који су се вратили са фронта. Упорни, какви су обоје били, успели су да за кратко време опреме и ставе у функцију сиротиште у кући Вимића у самом граду. Др Јован је бринуо о деци, али и о измученом и напаћеном рачанском народу.
Србија се тешко опорављала од последица Великог рата. Због потребе посла др Јован Мијушковић, после годину и по дана проведених у Рачанском срезу, наставља рад у Мачванском, Тамнавском и Ваљевском срезу. По завршетку специјализације хирургије у Бечу и Београду код др Костића, постављен је за начелника хирургије у градској болници у Ваљеву, 1926. године. Управо у овом граду др Јован је остварио свој први прави подвиг и ушао у историју кардиохирургије у Србији и Југославији. Он је 1927. године у условима „који су потпуно непримерени данашњој кардиохирургији“ извео операцију на срцу петнаестогодишњег дечака који је био рањен ватреним оружјем кроз десну преткомору срца.
„Величина хируршког подухвата др Мијушковића и његова храброст да се упусти у спасавање живота младића од 15 година који је стигао у болницу десет сати после рањавања револверским пројектилом, добијају на значају када се сагледају услови у којима је операција потрајала“.
Др Мијушковић је оставио детаљан запис о свом подухвату: „Са успехом јесам задовољан. Мислим да је ово први успели случај на срцу у нашој држави. Операцију сам извршио под врло тешким околностима. Успех приписујем брзини са којом сам завршио целу операцију, која није трајала више од 35 минута, и локалној анестезији коју је овај дечак храбро издржао“.
Др Мијушковић је у Ваљевској болници остао до 1932. године, а потом је постављен за шефа санитета Министарства саобраћаја, да би 1936. године постао и већник општине града Београда. Од 1936. године ради и као хонорарни професор историје медицине на Медицинском факултету.
Трагична судбина овог племенитог српског лекара одиграла се у вихору Другог светског рата. Др Мијушковић тада улази у Владу спаса Милана Недића, као министар здравља и истовремено ради као начелник и шеф хируршке службе у Градској болници у Београду. Тада се истакао својим радом нарочито 1942. године када Рачански крај захвата епидемија тифуса код народа избеглог испред усташког ножа. Овај подвиг др Мијушковић и његова екипа са Медицинског факултета успешно је завршила и сузбила ширење тифуса у Србији.
Ослободиоци у свом налету приликом ослобођења Београда, октобра 1944. године су ухапсили и др Мијушковића. „Политика“ је 7. новембра 1944. године објавила да је стрељан, између осталих, и др Јован Мијушковић, уз образложење: „јер је организовао санитетски кордон кроз који су морале да прођу избеглице“. То је била једина кривица др Мијушковића.
„Тако је Србија дочекала своје ослободиоце приносећи им као жртве своје најелитније и најобразованије кадрове, док су се остали народи успешно престројавали, а ови утркивали у доказивању своје оданости Титу и Партији“.
РЕХАБИЛИТАЦИЈА
„Сплет историјских догађаја у Србији током Другог светског рата, политичка делатност др Мијушковића, његова активност као министра здравља у Влади М. Недића и на крају пресуда да буде стрељан као „непријатељ народа“ учинили су да његова богата професионална каријера и подвиг првог хируршког захвата на срцу у Србији и Југославији остане дуго времена табу тема прекривена његовом трагичном судбином после Другог светског рата“ Др Мијушковић је рехабилитован 2001. године, чиме је омогућена реафирмација његове професионалне хируршке каријере.
Цветко Стојкановић
