Не примећујем када стигне јесен, ни када опада лишће. Зато примећујем и најмање нијансе у односима међу људима, написао је Момо Капор. Спадам у ову другу групу људи. Не обузима ме занос пред пејзажима, тврђавама, трговима, катедралама, луксузним хотелима.Гану ме зато добри поступци људи. Поражава ме зло. Лицем сам потпуно окренут људима
Сваког другог дана прелазим мост у Скеланима. Макар на моменат бацим поглед доле на зелену и чисту Дрину. Тада се сетим мог ваљевског пријатеља Јована Вукосављевића,који се увек чудио мојој равнодушности спрам те реке, на чијој сам обали одрастао. „Толико Ваљеваца долази да пеца на Дрини, иду у Перућац, кампују на језеру у Заовинама, а ти се понашаш као да ништа од тога не постоји“, каже мој пријатељ. Он би пецао на Дрини, одмарао би се гледајући у зелену воду, ходао би и размишљао. Кажем му да сам се током средње школе сваког дана чамцем превозио преко реке. Престали смо да разликујемо када смо на води а када на копну. Препливавали смо реку када год смо хтели и изгубили смо осећај страха. Почели смо на реку гледати као на дрво у дворишту које је одувек ту. Није баш да немам никакав однос према Дрини и да немам сећања на њу. Али та сећања нису пријатна. У доба дечаштва био сам неколико пута страшно престрашен када су се зачули јауци у породицама којима је јављено да им се управо у Дрини утопио син, брат или отац мале деце.
У то доба дечаштва долазиле су преко лета у наше село девојчице из Панчева, Обреновца, Уба, Ужица, Зворника. Самим тим долазиле су и на Дрину. Биле су неговане и нежне, радосне и осмехнуте. Њихова тела девојчица говорила су да ће већ колико сутра постати праве девојке. Такве какве су биле, нама, сеоским дечацима, пресецале су дах оштрије и јаче него хладна вода реке. Питао сам се годинама касније какве су личности постале те заносне девојчице? Како и са ким су провеле свој живот? Једну од њих сам, ипак, видео после много година. Била је средина априла 1992. године. Моја супруга, наш син од само четрнаест месеци и ја, били смо на србијанској страни реке, тачно наспрам мог родног села. Чекали смо чамац да дође с босанске стране и да нас превезе преко. У чамцу је било шесторо путника: четворо мојих сељана, једна млада жена и њен пратилац. Када се чамац приближио обали препознао сам младу жену, која је сада имала око тридесет година. Била је лепа и отмена, изгледала је уморно и примећивало се да се тог дана није бринула о свом изгледу. Њен пратилац је био вишег средњег раста, пријатне спољашности, такође је деловао забринуто и скрхано.
Када су ступили на тло Анђелка је, тако се звала млада жена, пришла да се поздрави са мном. Дуго се нисмо видели, имала је пратиоца, моја супруга је била поред мене и ја сам јој само уздржано с неким полуосмехом пружио руку. Анђелка је прихватила моју руку, нешто дуже је задржала у својој, потом је подигла своје крупне кестењасте очи према мени и скоро крикнула: „Загрли ме Мијо, шта си се стегао!“
Изненађен, загрлио сам је око рамена. Анђелка је прислонила главу на моје груди и заплакала. Није плакала, јецала је и ридала. Питао сам је шта се догодило, зашто плаче. Није ништа одговорила. Погледао сам упитно њеног пратиоца, он је ћутао и забринуто гледао Анђелку. Заћутао сам и ја. После минут-два Анђелка је престала да плаче. Обрисала је сузе и рекла: „Извини, Мијо, нисам могла да се уздржим. Страшне ствари су нам се догодиле. Молим те, ако можеш, дођи сутра код мог стрица у Бајину Башту, желела бих да разговарам са тобом о свему. Нисмо се тако дуго видели, питање је када ћемо се опет срести“. Обећао сам да ћу доћи.
Она је показала на свог пратиоца: „Овај стрпљиви човек је мој супруг“. Он је пружио руку и рекао: „Ја сам Самир“.
„Ова млада жена је моја супруга“, рекао сам. „А овај лепи дечачић наш је син“. Након тога њих двоје су се попели стрмом стазом на асфалтни пут да сачекају аутобус, а ми смо ушли у чамац који нас је чекао. Сутрадан Анђелка и њен супруг нису били код стрица. Њен први рођак, мој пријатељ из детињства каже да је његов отац замолио Анђелку и Самира, да сада, када су попили кафу напусте његову кућу. Јер почео је рат у Босни и он више не може да прихвати Муслимана у својој кући. Наша војска је одмах ту, преко реке, у Скеланима. Анђелка је била запрепашћена. Није плакала само је утучено гледала у стрица.
Мој пријатељ је покушао да уразуми оца. Није вредело. „Он је потпуно потпао под ратну психозу. Стално помиње своју баку по мајци коју су, тада је била млада, у Другом светсклом рату заклале усташе. Какве везе има наш зет са тим усташама, говорио сам му. Он је пристојан човек, слаже се лепо са нашом Анђелком. Није вредело. Каже да их он није терао да склапају брак“. „Знаш ли“, наставља мој пријатељ, „да су у Зворнику убијени брат и отац Анђелкиног супруга. Питај бога како је њега успела да извуче. Мора да је била под великим страхом и стресом. И на нашој страни у неким другим местима има већ пуно убијених. И ко зна колико ће их још бити. Анђелка и Самир су преноћили код деде и баке у нашем селу, па су кренули овамо. Тако си их ти срео на Дрини“.
„Где су сада они сада?“ питам. „Отишли су код наше тетке у Ужице. Код ње је Анђелка раније већ склонила двоје младе деце“. У Ужицу се Анђелка задржала седам дана. Потом су сви заједно отишли код друге тетке у Земун, где су остали месец дана. Потом су се одселили у Немачку, где и данас живе.
Десет година од завршетка рата обновили су кућу у Зворнику. Долазе сваке године преко лета. Те прве године како су завршили кућу, када се тло мало смирило а животи постали извеснији, Анђелка је послала из Зворника прекорно писмо свом рођаку. Приговарала му је што је није позвао да види да ли је жива, да пита да ли је и како преживела. Можда је и њему криво што је њен супруг Муслиман.Што се тиче мог пријатеља Анђелка није била у праву. Био је обавештен. Али она је из болног сећања извукла да је била издана у најтежем тренутку, када јој је било потребно саосећање и помоћ. Мој пријатељ је писмо прочитао само до пола. Био је истински потресен. Одстранио је писмо и никада га више није узео у руке.
„Моја рођака је заборавила много тога, многима је и опростила, а мени не може да заборави и опрости очев поступак. А видела је да сам покушао да га уразумим. Кажеш да ће време залечити ране. Овога пута времену ће бити много теже. Не помажемо му у томе“, каже мој пријатељ.
Ето, и то вам је био рат. Упућено са друге стране планине.
Мијо Стојкановић
