Даљи рођак је имао канцеларију у старом аустроугарском здању. Ту су биле смештене канцеларије општине Сребреница. Једног априлског јутра 1986. године, ја сам се обрео овде у потрази за послом. Рођак каже да ће се потрудити да ми се пружи шанса, ако ја њему испричам све о младићима из мог села који су на игранци, горе у брдима, певали забрањене српске песме.
Било је то потпуно неочекивано и непријатно за мене. Покушао сам уљудно да се извучем. Казао сам да знам да се то догодило, било је поодавно, у то време нисам био у селу. Долазили су инспектори из Зворника у село и саслушали младиће.“О томе се у селу сигурно још говори. Ако желиш да чујеш ти ћеш и чути. Ради се о теби и твојој прилици, па како хоћеш. Размисли па дођи“, рекао је службено даљи рођак.
Могао сам му одмах рећи да не могу то да урадим. Да ми не дозвољавају Кундера, Драгослав Михаиловић, Данило Киш, Карло Штајнер, Солжењицин и Варлам Шаламов. Да ми не дозвољава прадеда који је четири године робовао у концентрационом логору у Араду, као један од најугледнијих људи у том крају, након убиства Франца Фердинанда у Сарајеву. Не могу ни због деде који је провео четири године у немачком заробљеништву, као ни због непомућене честитости мог оца и стричева. На крају не бих то могао ни због цимера и пријатеља из Студентског града који би били у апсолутном шоку, када бих ја то учинио, а они сазнали.
Ништа од тога нисам рекао даљем рођаку. Шта би му то значило? Ништа. У то време стене се нису померале тако лако.
Захвалио сам се на жељи да помогне и изашао на сунцем окупан мали градски трг. Као из пустињске оазе, као фатаморгана, појавио се на тргу лик црнокосе девојке у хипи хаљини, коју сам познавао баш из Студентског града. Успели смо да се препознамо. Она је била из Ваљева. Рекох да је ово последње место на свету на коме бих очекивао да је сретнем. А она каже да су је у ову варош збијену међу брдима, у којој сунце прогрева тек око поднева, довели разлози срца.
Одмах сам дубоко у себи знао да ће сада све бити у реду. Пошао сам дугом главном улицом ка аутобуској станици. Моје расположење нагло се променило, свет око мене је почео да се мења: људи и зграде добили су јасније обрисе,дан је постао блиставији, цвркут птица веселији, моји кораци су били чвршћи а тело усправније.
У аутобусу сам тихо разговарао са једном младом и лепом девојком. Расположен постављао сам јој превише директна и смела питања. Да ли је горе у брдима где живи неко истински познаје, има ли ко да јој каже топлу реч, да је загрли а да јој је стварно драг?
Девојка је одговарала изненађујуће озбиљно и искрено. Ја сам постао пажљив и благонаклон према њој.
„Нисам више балавица“, рекла је. „Мучи ме и недостаје ми све то о чему ме питаш. Ко може да зна каква сам ја и шта заиста носим у себи? Коме то могу да кажем? Ти и сам знаш да на селу ћутимо о томе. Наши родитељи се не усуђују да знају било шта о нама што нису школске оцене, запослење или удаја.
У том је моменту једна жена од близу педесет година, повезана марамом на начин муслиманских жена, мени с прекором у гласу рекла: „Благо теби дијете, јутрос си сједио са једном цуром, а сад те ето са другом“. Она је помислила да сам као неки заводник наивних девојака и осуђивала ме због тога. Није могла разумети да је то био разговор двоје младих људи који су чули и препознали једно друго. Хтео сам јој рећи да је девојци сигурно пријатније са мном него са њима старима, али сам био добре воље па сам се и њој само добронамерно осмехнуо. Жена се преплашила и брзо окренула главу од нас.
Девојка је положила длан на моју руку и рекла: „Немој, Мијо, да обраћаш пажњу, молим те. Тако ми је пријатно да разговарам са тобом. Данима сам сама, прибојавам се шта ће бити са мном. И данас сам узалуд долазила у ову варош због посла. Људи ме лажу или су непристојни и груби. Постајем несигурна. Може се догодити да се исхитрено удам или да с неким билмезом започнем љубавну везу зарад несигурног обећања. Не познајем те добро, ко зна када ћемо се поново видети, али желим да ти причам о свему томе, са тобом лако разговарам. Ти тако лепо слушаш“.
Те су речи у мени изазвале нежност и поштовање. „Душо, рекох, ти си паметна и драга девојка. Имај то увек на уму. Бори се, млада си све ће доћи на своје место. Ако је до мене, ја бих радо проводио време са тобом. Али, далеко смо, ја немам кола, немам стану у граду. Кад год се сретнемо радо ћу попити пиће и попричати са тобом, ако то тада будеш желела“.
„Хвала ти на таквим речима“, рекла је девојка. Да је боља прилика волела бих да ме сада загрлиш. Њен длан је и даље почивао на мојој руци. Кроз њега је допирала топлина, снажна чежња за поверењем и ослонцем.
Ја сам сутрадан већ био у Ваљеву да предам документа за конкурс. Касније, у мају, на разговору са представницима Радија, знао сам да је НИН-ову награду за претходну годину добио Живојин Павловић, награду за публицистику Александар Флакер, да Љубиша Ристић у Суботици режира представе „Миса у А-молу“ и „Шиптар“, да је „Политика“ најстарији дневни лист на Балкану. У том тренутку сам читао Заробљени ум Чеслава Милоша и Крлежиних Десет крвавих година. Испоставило са да су сва та сувишна знања, ипак важна. Месец дана касније добио сам телеграм из Радија.
Мијо Стојкановић
.
