У време кад се ближио крај расцветале природе у Подрињу, у Бајиној Башти у сиромашној породици Сретена и Милке Николић се родила 22. августа 1922. године Рада Николић. Рано је остала без оца па је морала за живот да се сналази радећи код других. Научила је да кроји и шије.То своје занатско умеће показаће као руководилац Кројачке радионице у време чувене Ужичке републике. Заједно са другарицама даноноћно је шила одећу за партизанске јединице. Пре тога постала је борац Рачанског партизанског одреда . У јесен 1941. године учланила се у Комунистичку партију. Падом Ужичке републике, Рада Николић ухапшена је у Бајиној Башти као активна припадница Народоноослободилачког покрета. Десило се то 24. јануара 1942. године. Историчари су открили податак да је интернирана у логор на Бањици под редним бројем 26010 марта 1942. године и да је тамо стрељана 20. августа исте године.
Млада партизанка Рада Николић успела је да за неколико месеци живота у логору на Бањици извезе марамицу са именима 30 заточених бораца ,њиховим првим словом презимена и датумом кад су стрељани. На крају марамице извезла је поруку „За успомену мојој драгој мамици од њене ћерке Раде“.. А пре те реченице извезла је поруку :
– Не тугујте, нисам једина, многи невини су страдали. Стално мислим на вас и чекам да ме изведу.
Тако је писала млада храбра партизанка из Бајине Баште пред њено стрељање само два дана након што је напунила 20 година.
Приликом извођења на стрељање, Рада је успела да марамицу да својој најближој другарици Мири са молбом да, ако остане жива, преда је њеној мајци Милки. Марамица је имала бољу срећу од Раде. Успела је да стигне до њене мајке.
Радин брат Томо Николић био је боље среће. Преживео је Други светски рат, засновао породицу и добио две кћерке. Једна од њих понела је теткино име. Напајајући се сазнањима о вредноћи, поштењу, храбрости и борби за отаџбину, која су красила њену тетку, Рада Т. Николић умногоме попримиће њене карактеристике. Била је примеран ђак и студент, активна омладинка, вредан друштвено -политички радник, чланица Савеза комуниста, један од оснивача Социјалистичке партије Србије. На послу је давала максимум па је остала упамћена као једна од најбољих директорки Народне библиотеке „ Милош Требињац“ из Бајине Баште. Кад је била у пуној снази, задесила ју је неизлечива болест.
Године чине своје. Долазе нове генерације, али успомене на две Раде Николић из Бајине Баште нису избледеле. На против, попут вулкана недавно су прокључале. Кад се нико није надао, на зиду куће покојног Томе Николића освануо је мурал са прелепим осмехом Раде Николић млађе, ушушкан у све оно што је красило њену тетку. Наравно, ту је и чувена марамица са порукама. И кад човек мало боље се загледа у новонастали мурал, дело академског сликара Радомира Ђукановића из Бајине Баште, не може а да се не сети Радине поруке из Бањичког логора „ стално мислим на вас“ .Овог пута исказане заједничком снагом обе Раде Николић.
М.Андрић
