Тридесет година памтим ову причу. Моје поштовање за њене јунаке је веома дубоко, а успомене на њих лепе и сетне. Сада сам пожелео да причу пустим међу људе. Мој рођак, врсник и први комшија био је ретко добар и карактером мекан човек. Није имао унутрашњу чврстину која ствара амбицију и помаже јој на паметан начин да се оствари.
Отац му је био озбиљан, одговоран и чврст човек. Знао је почетком седамдесетих година да је школовање пут избављења за сеоску мушку децу од зидарског рада по свету или мукотрпног рада на оскудним имањима. Зато је желео да му се син школује. И био је посвећен томе.
Мој рођак то тако није разумео. Једна средња школа, па друга, онда напуштање пре завршетка и рад по свету са зидарима. Уследиле су цигарете, алкохол, одлазак на игранке ноћу у удаљена села, све оно што се погрешно у то доба сматрало да младића чини зрелим.
Отац је био разочаран, љут, тужан и разочаран због тога. Саветовао је сина, молио га, упозоравао, помало претио, али то није помогло. И једног дана отац је одлучио: од тог дана више га није занимало како син живи и шта ради. То му је и саопштио.
Син је наставио по свом и његово понашање је бивало, најпре по њега самог све лошије, а за његове ближње све неприхватљивије. Отац је гледао, ћутао и патио.
Током година таквог живота мој рођак је успео да се, ипак, запослеи у једној од фабрика у Бајиној Башти и да се ожени веома паметном и карактерном девојком. Али начин живота није мењао. Његова породица била је солидно имућна и на добром гласу.
Рођак је пио и тонуо све док једног дана супруга није стала пред њега и рекла да ако од сутра не престане да пије, што је значило ни кап алкохола, она ће истог дана отићи од њега.
За дивно чудо и на радост својих блиских мој рођак је рекао: „У реду, знам, нећу више пити“. И до краја живота одржао је реч.
Живот је онда коју годину текао складно и уобичајено. Једног летњег дана отац и син су косили ливаду, оним ручним косама. Када су сели да предахну син је рекао: „Оче, хтео бих нешто да те питам. Могу ли?“
„Можеш“, одговорио је отац, али ја знам шта хоћеш да ме питаш“.
„Шта“.
„Хоћеш да купиш плац у Бајиној Башти да правиш кућу, па ти требају паре“.
Како си знао, оче?
„Е мој сине, десет година ја чекам да ти то мене питаш“.
„Хоћеш ли ми помоћи, оче?“
„Наравно да хоћу. Ко ће други“.
Сутрадан је отац отишао код свог брата, способног и угледног грађевинског предузимача и објаснио му ситуацију. За неколико дана купили су плац, а у року од три месеца мог рођака уселили су у нову кућу.
Ко је од нас данас довољно чврст и одлучан да тако одсече своје дете, да га пусти да испашта своју заблуделост,да тугује и пати надајући се суштинском преокрету у његовом животу.. И да без прекора и приговарања – говорио сам ја теби, десет година си изгубио – прихвати синовљев преображај као несмерљиву радост и да одмах прионе да помогне.
Мој даљи стриц умро је, нажалост, у сред грађанског рата. Имао је 60 година. Мој рођак, након што је као учесник прошао ризике тог рата, преминуо је са четрдесет четири године.
Мијо Стојкановић, (Портал „Ваљевска искра“)
