Са 15 година, као ученик 8.разреда основне школе, Алекса Злопорубовић Аљо укључио се у подмладак Фудбалског клуба Слога из Бајине Баште. Било је то пре пола века.Тренер Вицко Павићевић одмах је уочио његов таленат и као шеснаестогодишњака убацио га у сениорски састав. После тога Аљо ће носити Слогин дрес пуних 16 година.
– Сећам се почетка као да је јуче било. Прва утакмица у подмлатку била је неуспешна. Изгубили смо у Севојну са 1:7. У првом тиму било је пуно боље. Дебитовао сам у Горажду на МОСИ играма када смо на старту савладали Прибој са 2:1. Пошто смо имали 16 година, ја и Раде Сарић морали смо да вадимо специјално лекарско уверење да би могли играти за сениорски тим. У то време у екипи су били Љубиша Ђокић, Бебан Крсмановић, Сретен Божић, Мића Живановић, Милојко Петковић, Драган Севић ,Рацо Васиљевић… било је и старијих фудбалера Мијо Тришић, Вељо Божић, Перо Севић, Шуња Тошић – каже Алекса Злопорубовић.
Велики успех остварили су Бајинобаштани на МОСИ играма 1976. године у Вишеграду када су освојили прво место у фудбалу.
-У утакмици са Гораждом, коју смо добили са 2:0, дао сам први гол са скоро 40 метара, други је постигао Неђо Марковић Милцо. У финалу смо победили Прибој са 1:0, стрелац је опет био сјајни Милцо. У тиму су тада били Мићо Стаменић, Љубиша Јовановић, Радојко Жутелија Јовановић, Лука Лакић, Драган Севић, Панто Димитријевић, Мића Живановић, Милојко Петковић, Рацо Васиљевић и Неђо Марковић. Предводио нас је тренер Милош Ковачевић Црвендаћ-казује Аљо и наставља:
-Једна од лепих епизода десила се 1971. године када смо ја Раде Сарић и Мирсад Мусић, као представници селекције Ужичког региона, у Јагодини били одабрани да се нађемо међу кандидатима за омладинску репрезентацију Србије. Да ли због немања средстава, или нечег другог, ми нисмо отишли на окупљање за селекцију Србије. Да смо отишли, можда би фудбалски путеви неког од нас тројице ишли у другом правцу.
Аљо је играо углавном на позицији левог халфа, понекад центархалфа. Одликовао се борбеношћу, добрим ударцем и игром главом.
-Било је и голова и то оних које сам давао из слободних удараца или главом после корнера. Нисам водио евиденцију о одиграним утакмицама, али их је вероватно било више од хиљаду. Играли смо из љубави, волели смо Слогу, а она је знала да се одужи играчима најчешће да им помогне да се запосле. Остао сам уз Слогу до данашњих дана. Више година био сам председник Скупштине клуба. Не разумем појединце који су носили Слогин дрес, а о њој данас говоре све најгоре. Ја могу да не симпатишем тренера, неког играча, члана управе, али Слогу, као спортску институција града, увек волим-вели Алекса Злопорубовић.
У Слоги је једно време играо Алексин син Жељко, али је рано окачио копачке о клин. Други син Дарко определио се за атлетику и био успешан у скоку у вис, даљ, у тркама 4 x 100 метара на првенствима Србије и МОСИ играма. Сада у Слогиним полетарцима је Аљин унук.
М.Андрић
МИЛЦО НАЈБОЉИ
– Пуно је Слога дала добрих играча. У то време истицали су се Никола Мијатовић Рус, Раде Сарић, али је Неђо Марковић Милцо, за мене био ненадмашан, можда и најбољи играч после Милоша Милутиновић који је поникао у Бајиној Башти. Давао је голове као од шале, играо се са чуварима. Стигао је до немачког прволигаша Нирнберга, али носталгија га је брзо вратила у родни град где је и завршио каријеру.- истиче Аљо.
