Прошло је много година од када је Богољуб Веизовић – Бимбо (85) отишао из Бајине Баште. Зауставио се у Швајцарској, ту је живео и радио, ту и данас ужива своје пензионерске године. Ипак, носталгија га понекад одвуче у родни град, за који га вежу успомене из детињства и младалачких дана, родна кућа и друштво сада већ времешних чарширлија. Ужели се и поветарца са Дрине и тарских пропланака… Посебно и почасно место у Бимбиним сећањима заузима један стари билијарски сто, још увек добро очуван и смештен у некадашњем очевом локалу, уз породичну кућу код познатог “гвозденог” моста на реци Пилици. Ту је сачуван од зуба времена и од заборава.
А путешествије овог старог необичног билијара започето је, по неким поузданим сећањима, пре скоро једног века у међуратном хотелу “Босна”, потом у кафани Нате Веизовић, па у једном локалу преко пута данашњег Монопола, одакле је, после једног фајронта одвучен и смештен код Бимбе који је, ето, добио ту важну улога да га сачува до данашњих дана. Фајронт још увек траје, а Бимбо би желео да га прекине и да билијарски сто са комплетном опремом уступи на коришћење некоме у Бајиној Башти ко би за то био заинтересован.
Прича о билијару је дуга и занимљива, а подсећа и на стару чаршију и неке људе и догађаје каквих више нема. Билијар се најдуже задржао у популарној бајинобаштанској кафани код Нате Веизовић, у главној улици, одмах до Поповића куће. Било је то у првим послератним годинама и дуго после тога.
У кафану се улазило тако што се најпре прескочи “басамак”, потом би се закорачило на чист олајисани под на коме се шепурио билијарски сто са зеленом чојом и уредно постројеним пиљцима. На полици су стајали угланцани билијарски штапови – такови, у углу је био “кикс” за врхове штапова, а на зиду је била оригинална табла са кредом за бележење резултата. Када играч досегне магични број 101, упућује противника код Нате на плаћање. Наравно, подразумевао се и реванш, све дотле док се имало пара или док Ната не огласи фајронт.
– А, јој, тетка Нато, изгубих на 100 а немам да платим! – то је изрека која се врло често могла чути у кафани. Било је ту мноштво играча, још више посматрача. У кафани се могао чути само ударац таком, шкрипање “кикса” и креде која је бележила поене до 101. Узвиком „продато“оглашавало би се када би погрешна кугла од мартинеле улетала у пиљке.
Тупи звук билијарских кугли пригушило би шиштање содаџијског апарата уз звецкање домина у углу и флашица клакера које су испијали неуморни играчи окупљени око билијарског стола. Стари билијарски сто вероватно и данас памти веште играчке потезе тадашњих “мајстора” билијара Лула Лазаревића, Милоша Ивановића – Другара, Анђелка, Ратка Карадаревића, Зорана и Адама Кафеџића…
Шта ће даље бити са старим билијаром? Бимбо каже да је било неких разговора да се он смести у пространу салу Ватрогасног дома. Претпоставља се да би и данас било заинтересованих играча… Али, о том потом…
Обрад Додић
