ЈОШ СЕ ПРИЧА ПОРЕД ЛИМА
Овог жарког лета незванично најчитанија књига у Прибоју је документарно-љубавни роман “Још се прича поред Лима”, настао као књижевни првенац из пера Весне Југовић, економисте из Прибоја, пореклом Бајинобаштанке. Много је воде протекло Лимом, а богме и Дрином, од како се њен деда од бесеровачких Југовића одселио у Прибој, тамо засновао породицу и пустио своје корене. Много се тога од тада променило, само је Лим остао исти, горопадан и ћудљив, помало необичног имена. “Рјека треба да је женског рода, а ми нашој мушко име дали” – каже највећи санџачки песник Расим Ћелахметовић. А шта се то “још прича поред Лима”, и о чему у свом роману пише Весна Југовић?
Заснован на истинитој причи из времена од пре седам деценија, када се на обалама Лима рађао будући привредни гигант, Фабрика аутомобила, роман засигурно представља и вредан прилог за новију историју Прибоја. Настанак и развој фабрике прати и узбудљива љубавна прича која се разбуктала између првог директора ФАП-а Радмила Лавренчића и Иванке Бебе Солдатовић, која је, вођена неком чудном судбином, стигла у Прибој као архитекта, да уради пројекте за неке пратеће објекте нове фабрике.
Радмило Лавренчић је био млад привредник, имао је само тридесетак година када је за нешто више од годину дана успео да изгради фабрику и утемељи добру производњу привредних аутомобила за извоз. Урадио је оно што се од њега, у време социјалистичке изградње, и очекивало, али је потом одбио понуду политичких моћника да напусти Прибој, спречио је дислоцирање фабрике и заустављање економског напретка не само Прибоја, већ и читаве Западне Србије. Биће да је то прави разлог што се многима замерио, па су убрзо настале лажне оптужбе “за злоупотребу службеног положаја”. Уследила је тада и прва велика привредна афера у Југославији, хапшење и суђење у Ужицу, осуда и затвор у коме је Радмило провео око четири године. Након тога имао је успешну каријеру привредника. Погинуо је у саобраћајној несрећи крајем маја 1967. године.
Љубавна прича између Радмила и Иванке настала је на основу Иванкиног казивања аутору романа Весни Југовић, дакле “из прве руке”. “Жар којим је Радмило волео своју Бебу и жар којим је волео ФАП имали су исту врелину… Љубав коју је уградио у Бебу, њој је дала крила, а од љубави у Прибоју расла је фабрика, ницао је модеран град, људи су се радовали животу…” Тако су се волели Радмило и Иванка половином прошлог века, у социјалистичкој Југославији. Њихова љубав се памти у Прибоју, о томе се и данас прича, али их памте и неке београдске, па и скопске улице… Радмило и Иванка су се венчали пред његов одлазак у затвор. Скоро у исто време настала је и њена борба за рехабилитацију свог супруга и да докаже да је судски процес био политички монтиран. На крају је, могло би се рећи, донекле и успела. У фабричком кругу ФАП-а откривена је и биста првог директора и оснивача ове фабрике, а у Прибоју једна улица носи име Радмила Лавренчића. Иванка је преминула у фебруару 2021. године.
– Мој мотив је био да остане писани траг о овом дивном човеку, без кога би, сигурна сам, овај град изгледао другачије. Јер, да је он поклекао, пред понудама, па и уценама, ФАП не би остао у Лимској долини. Зато је Радмило „награђен“ и робијом, а ја сам покушала овом књигом да му се бар делом, као Прибојка и бивши радник ФАП-а одужим, за оно што је учинио за фабрику и овај град – рекла је ауторка романа Весна Југовић, на промоцији своје књиге у Прибоју.
О. Додић
