Недавно је објављена Монографија о Основној школи „Рајак Павићевић“ Јана Кунчака која је врло стручно урађена, али јој ипак недостају неке важне личности и догађаји. Моја намера, не да критикујем, већ да допуним Монографију. Мислим да треба рећи да је први послератни директор био чувени Саво Пенезић, строг, али професионалан. Ред је поменути и његову супругу, учитељицу Љубицу, легендарну учитељицу коју сви њени ученици носе у срцу. Она је је, да би мотивисала ученике, измислила оцену пет плус што је, уистину био снажан мотив. Треба поменути и друга, али господина , директора Драгослава Ђођу Јовановића који ће потом бити и председник општине Бајина Башта. Вредан је помена и вишегодишњи директор Тодор Радевић за чијег времена је колектив обишао целу Европу упознајући се са образовањем и културама других народа, остваривши сарадњу са дијаспором у Немачкој. Гости школе били су ученици из Офенбаха са својим учитељима и професорима шест дана.
Важан период ОШ „Рајак Павићевић“ су осамдесете године прошлог века када је Школа била једна од највећих у Србији. У први разред уписивало се и по седам одељења па је педагог професор Милутин Ђурић улагао много стручног рада на уједначавању одељења, што је он врло, врло добро радио. Осетила се потреба да се гради друга школа и ускоро је Општина донела одлуку да се и гради. Формиран је Одбор за градњу у који су ушли привредници, друштвено-политички радници а испред школе чланови Одбора били су Стеван Дабић, директор и Радомир Петковић, помоћник директора. Као председавајући Стеван Дабић је сазвао седницу Одбора за градњу на којој је одређено колико која привредна организација треба да уплати за градњу Школе. Радови су започети 7. 7. 1984. године. Свој допринос градњи дали су и грађани добровољним новчаним прилозима, евиденцију о томе водио је помоћник директора и сви подаци о прилозима објављивани су у локалном листу „Бајина Башта“ и у Летопису Школе. О томе више у Летопису. Радови су текли убрзано и већ 12.10.1986. усељен је такозвани „БЛОК Б“. Врпцу је пресекао директор ХЕ „Бајина Башта“ господин Раденко Николић. Даљи ток градње је у Летопису.
Сада о личностима којима је место у свим монографијама, а нема их. Најпре о математичкој легенди наставнику Ранку Ковачевићу на кога се може односити мисао: „Није знање, знање знати, већ је знање, знање дати“, а наставник Ранко је знао знање дати. Његови ученици побеђивали су у најпрестижнијим такмичењима. То је редак наставник који никада, баш никада, није дао задатак ученику а да га он, претходно, није урадио. Одликован је за рад, али највеће му је одликовање, по мом мишљењу, што његови ученици с поносом истичу да им је математику предавао наставник Ранко.
Када смо већ код наставника Ранка , ред је да поменем и његове синове, носиоце највиших академских звања. Најпре о рано преминулом Горану, угледном привреднику и директору реномиране Компаније „Цептер“, па онда о његовом брату Небојши, научнику светског нивоа, кога је краљица Елизабета Друга одликовала за најбољи научни рад објављен 1999. године. Стручњак је за нумеричке анализе широког спектра геотехничких предмета, као што су косине, бране, тунели и различити облици земљаних потпорних конструкција. Живи и ради у Лондону. Неправедно је изостављен и професор, доктор Александар Ацо Бошковић, професор на Колумбија универзитету у Њујорку, где је и славни Пупин био професор. Александар Бошковић је у коауторству са Стивеном Терефом објавио опсежно дело Зенитизам од 1921-1927. или Антологија југословенске авангарде за које је добио престижну награду NASSS за 2023. годину. Дело прати Зенитизам од његовог настанка 1921. до његовог краја 1927. Поред овога, професор Бошковић сарађује са бројним светским универзитетима и објављује радове у многим светским часописима. Заслужује место у свим монографијама и професор доктор Бобан Томић који је више година предавао на приватним факултету „Сингидунум“ и, уз то је етно-топо истраживач и иконописац. Незаобилазно је и име Владисава Биљића, чији угао гледања отвара али слабовидим или оним уснулим, што још не виде шта се иза брега ваља. Биљић је написао и неколико књига, бави се сликарством, његове слике красе многе домове. Треба, бар, поменути и Љиљану Јевтић и Весну Јоветић које су врло познате и признате у делатностима којима се баве, ту су и Славица Смиљанић и Соња Ђуричић, чији су писмени задаци били права књижевна дела.. Верујем да су успешне и на радним местима.
И на крају, у коауторству са професором Чаславом Ђорђевићем написао сам Књижевност за више разреде основне школе, те приручнике Књижевност, граматика, тестови за више разреде појединачно. Сву приручници су имали више издања. Сада мало нескромности. Као делегат (посланик) у Већу удруженог рада Скупштине Републике Србије, 26. јула 1988. мој говор у вези са Уставом из 1974. о Косову објавили су сви штампани и електронски медији. Чак је хрватски новинар свој извештај завршио једном мојом лепом реченицом „Док се други удружују ми се раздружујемо“, изјавио је Радомир Петковић, делегат у Већу удруженог рада. Оволико за сада.Понављам, не критикујем, само дајем прилог Монографији.
Радомир Раде ПЕТКОВИЋ
