Пише: Обрад ДОДИЋ
Као добар мајстор, Милош Шлосер је био познат не само у Бајиној Башти већ и знатно шире. Имао је доста посла, радња је радила веома добро. Занимљиво је да у радњи ни тада, ни касније током свог рада, није било струје, нити било какве опреме на електрични погон. Све се радило ручно, уз опрему и алате које је сам Милош израђивао по потреби. Тако је и постао изврстан мајстор. У његовој радњи су многи учили занате, први пут се ту сретали са радом у металској струци и постајали врсни мајстори. Имали су заиста добре услове да доста науче и уђу у многе тајне браварског заната.
Радња није престајала да ради ни за време рата, нарочито током 1942. године, када је у Бајину Башту и околину приспело неколико хиљада избеглица из Босне, бежећи испред усташке офанзиве. Тада је Комесаријат за избеглице у кругу Бановинске болнице у Лугу, у још недовршеној новој згради болнице организовао прихватни центар. Био је то у правом смислу избеглички логор. У великој згради, без прозора и врата, смештено је више стотина жена и мале деце. У логору и самој згради болнице није било тоалета нити купатила и текуће воде. Била је само једна импровизована чесма.
Тада су се у Милошевој радњи, за потребе избегличког кампа, израђивала специјална бурад за парење веша. Та оригинална направа, од које је остао термин „српско буре“, састојала се од два дела, казана у коме се ствара пара и бурета за одећу и остале предмете. Буре се затварало поклопцем који има вешалице за одело и веш. Непосредно изнад дна бурета налазио се вентил за излажење паре и ваздуха. Овај чудесни апарат, израђиван у радњи Милоша Шлосера, употребљавао се за ефикасно уништавање вашију. У Милошевој браварској радњи је произведено двадесетак таквих буради.
За време рата многе занатске радње у Бајиној Башти су знатно оштећене, један број занатлија је погинуо. Занатство је требало обновити, а ради бржег његовог опоравка, у фебруару 1945. године је одржана конференција занатлија и изабран одбор за обнову занатства, у који су ушли: Милош Веизовић, бравар, Марко Јојић, столар, Симо Карадаревић, кројач, Влада Поповић, сарач, Милорад Марјановић, бојаџија Живан Ордагић, опанчар и Мићо Нешковић, пекар.
Када се рат завршио указали су се нови послови у радњи Милоша Шлосера. Он се доста ангажовао у обнови и изградњи порушене земље. Политика га, додуше, није много интересовала, али је знао да је његова помоћ грађанима Бајине Баште постала неопходна. Тешко је набројати колико је само шпорета на дрва и пећи „бубњара“ израђено у Милошевој радњи. Ту су ручно прављене и пећи, популарно назване „фијакерке“, које су, заправо, претеча данашњег „смедеревца“. Наравно, било је ту и других потреба и услуга, који су се могли обављати само уз веште мајсторске руке.
Без газде не ваља
Након рата, у варошици и приградским насељима је било много заосталих, неексплодираних мина и бомби, од којих је претила велика опасност по грађане. Требало је све то демонтирати, што није било нимало лако, вребала је опасност при свакој и најмањој непажњи. То се једино могло обавити у радњи Милоша Шлосера у Бајиној Башти. Наравно, била му је при том потребна и стручна помоћ доброг пиротехничара какав је био „фолксдојчер“ Тасо, који је стрпљиво и пажљиво радио на демонтирању експлозивних направа.
Ново социјалистичко друштво у држави захтевало је, одмах по ослобођењу, и нов начин организовања привреде, заснован на друштвеној својини. Нова среска власт у Бајиној Башти је тако одлучила да се оснује Занатско предузеће „Металац“, удруживањем занатских радњи металске струке, а то је значило да језгро тог новог предузећа буде управо браварска радња Милоша Веизовића. У то ново предузеће са друштвеном својином Милош је требало да унесе сву своју опрему и алате. То се њему није допало, упитао је: „Ко ће ту бити газда?“ Добио је одмах одговор: „Ту нико неће бити газда, све ће бити друштвено, заједничко. Сви ћемо бити равноправни!“ – „Е, ту ја немам шта да тражим“ – одговорио је Милош. Тако је „Металац“ основан без њега, а он је наставио да ради у својој приватној браварској радњи.
Мора да се тим својим поступком поприлично замерио новим властима. Милошева радња је и даље опстајала и одолевала притисцима иако је „обележен“ као неко ко „гуши“ развој металске привреде у Бајиној Башти, јер радње у приватном власништву у то време постајале су све мање популарне. Било је убеђивања и притисака, највише пореском политиком, али је Милош Шлосер успевао да се свему томе одупре све до 1956. године, када му је радња коначно затворена и тако, после пуне 22 године, престала са радом.
Био је то тежак ударац за Милоша и његову породицу, која је у том тренутку буквално „остала на ледини“. Нису више могли имати никаквих средстава за живот. Милошу је то посебно тешко пало, јер је читавог живота навикао да ради и ствара, да живи од свог рада.
Ипак, убрзо се запослио као „хаусмајстор“ у Дому здравља. Ту је дочекао и пензију, 1968. године, али је убрзо умро у својој 59 – ој години живота.
Занимљиво је да је Милош Шлосер своје „масторске гене“ пренео и на своје потомке. Његов син Слободан је познати бајинобаштански привредник. Основну школу, потом електро-монтерски занат завршио је у Бајиној Башти, средњу техничку школу – електро-смер у Ужицу. У Бајиној Башти био је руководилац у погону монтаже Предузећа „24. септембар“. Основао је ново предузеће „Електроизградња” која је 1977. године започела градњу Фабрике бетонских стубова и трафо-станица. Фабрика се убрзо нашла међу најпрофитабилнијим фирмама у општини и у својој групацији, изводила је радове широм тадашње Југославије. Никле су многе савремене трафо-станице, далеководи и нисконапонске мреже, запосленим су обезбеђени станови, зараде су биле у самом врху општине, а заједничка потрошња на завидном нивоу.
Захваљујући ангажовању Слободана Веизовића, Фабрика је активно учествовала и финансијски помагала све крупније инвестиционе подухвате у општини и изван ње: санацију „Трикотаже”, градњу плажа на Рачи и Перућцу, хуманитарне акције, у времену економске кризе, санкција, рата и бомбардовања улагала је у изградњу путне и ПТТ мреже, електрификације, градњу школа и цркава, подржавала културне и спортске приредбе, издвајала средства за стипендирање и награде најбољим ђацима и студентима и помагала социјалне установе, избеглице и прогнанике.
За успешно руковођење и прегалаштво Слободан је добио Повељу Општине Бајина Башта, награду Привредне коморе Србије и др.
КРАЈ