Приче из старе чаршије – Цвијовићи у сећањима и анегдотама

Могло је бити десетак година пре истека деветнаестог века, када је из Дрежника, села надомак Ужица, у Бајину Башту пристигао младић у намери да у вароши покрај Дрине потражи своју животну судбину. Био је то Нешко из познате фамилије Цвијовића, оних истих који ће изнедрити још неколико значајних људи, а међу њима и, ни мање ни више, него једног митрополита. Мало је познато да је Нешков рођени брат, неколико година млађи, био Јосиф Цвијовић, епископ битољски, митрополит скопски, а за време Другог светског рата и чувар трона Патријарха српског. Иначе, сви Цвијовићи потичу из околине Пљеваља, одакле се чак деветоро браће раселило по разним местима, а један од њих се задржао у Дрежнику.

Виспрен и сналажљив, Нешко је у Бајиној Башти изучио пекарски занат, а потом отворио пекарску радњу, баш на месту где се данас налази паркинг „робне куће“. Ту је имао и малу продавницу пекарских производа по којима је убрзо постао познат. Тако је започела занатлијска традиција коју ће наставити и Нешкови потомци до дана данашњег.

Негде око 1900. године, Нешко се венчао са Цветом Радосављевић из Вишесаве. Имали су осморо деце, пет кћери и три сина. Године 1908. родио им се најстарији син Радомир – Рашко, годину дана касније и Радован, а тек 1916. године и најмлађи Борко.

Двадесетих година прошлог века, већ као педесетогодишњак, Нешко је толико развио своју занатску делатност да је ушао у ред најугледнијих варошана. Стекао је значајан капитал па је тако могао бити и један од покретача и највећих улагача при оснивању Трговачке банке, где је једно време био и заменик председника Управног одбора. Истовремено је био и један од највећих акционара у банци која је тада располагала са доста великим капиталом.

Неколико година након Првог светског рата, на велико изненађење чаршије, у варошици су се појавили и први аутомобили и моторбицикли који су наговештавали праву револуцију у саобраћају. Остало је забележено да је тај значајан догађај Нешко Цвијовић прокоментарисао речима: „Ама, људи, видите ли чудо? Иду кочије без коња…!“ Духовити Бајинобаштани су ту причу још више накитили, па се о томе причало и овако: Када је видео први аутомобил Нешко је довикнуо жени Цвети: „Жено, сакриј децу у шифоњер, али сина на таван. Иде нека сила од Црвене стене и гута бандере!“

Нешко је волео друштво па је тако почесто знао да доста времена проводи у кафанама. Ту би као случајно навраћао да „после масних разговора попије с ногу“ црно вино. Волео је шалу и на свој али и на туђи рачун, па је често био главни актер духовитих догодовштина. Једном је тако приликом једне од својих бројних посета манастиру Рачи, као што је већ имао обичај опет „мало више цугнуо“ тако да је и заспао. Неки његови пајташи га тада обуку у стару поповску мантију. Када се пробудио, погледао је себе, ништа му није било јасно. Једном од случајних пролазника се овако обратио: „Дечко, отиђи бога ти до куће Нешка Цвијовића и питај Цвету да ли је Нешко код куће? Ако је он код куће, онда ја не знам ко сам!“

Нешко је био веома вредан и педантан у свом послу. Имао је и своје посебно „књиговодство“ и прецизне податке о својим муштеријама, посебно о оним који су му дуговали. Њихова имена и дуговања записивао је кредом на великој табли која се налазила на видном месту у радњи. Када би му неко од дужника свратио у радњу, Нешко би му рекао: „Ама, види бога ти, шта пише на овој табли, ко ми дугује највише?“. Муштерија би прочитао сва имена, једино би себе прескочио. Нешко би онда, мало у шали, више у збиљи, рекао: „Е, тога што си прескочио посебно подвуци. Он ми је некако најважнији!“

Данас је тешко знати колико у тим анегдотама има истине, а колико измишљотина доконих варошана. Једном је, кажу, Нешко имао проблем и са општинским инспектором који је дошао у радњу да провери гласине „како се у брашну понекад може наћи и бубашваба“. И стварно, приликом контроле инспектор у брашну види бубашвабу па ће упитати: „Шта је ово, Нешко?“ – „То је грожђе!“, одговори Нешко и истог тренутка зграби бубашвабу и прогута. Тако је, на инспекторово изненађење, истог момента уништио доказ против себе. Кажу да је нешто касније овај догађај послужио познатом сценаристи Гордану Михићу да напише сценарио за чувени филм „Бубашинтер“.

Нешков најстарији син Рашко (1908 – 1988) је имао тек нешто више од 16 година када се одвојио и одлучио да заснује своју породицу. Наставио је да се бави пекарским и печењарским занатом у својој кући која се налазила на месту ранијег „Тепекса“, тамо где су сада пословне просторије Трговине „Лазић“. Рано се и оженио са Надом из Веизовића. Његов син Милорад је доцније био инжењер у Ваљеву где је живео и син Милан и радио као шнајдер. Најмлађи син Милош је био инжењер у Београду, а кћер Вера (1929 – 2020) је имала породицу у Бајиној Башти.

Рашко је по својим особинама много подсећао на оца Нешка. Био је вредан и предузимљив, био је дружељубив, волео је друштво и кафане. Послом је често одлазио „на терен“, куповао стоку, па се дешавало да по неколико дана не дође кући. За њега се говорило да је знао скоро непогрешиво без претходног мерења „у килограм“ да погоди тежину „живе ваге“.

Једном се тако Рашко мало дуже задржао „на терену“ у Ватљевићима, у Босни, па је морао да преноћи код неког Весељка Гајића, у бројној породици од преко 40 чељади. Спавали су у „оџаклији“, у истој просторији где се сушило месо изнад њих. У неко доба ноћи Рашко зачује неко „тапкање“ по кући, као да неко корача. У мраку није ништа могао видети, па упита тихо Весељка о чему се ради, а овај прошапта: „Пусти, то су мачке!“. Тек сутрадан, када је свануло, могао је видети чудо невиђено: две –три мачке су биле „потковане“ са љускама од ораха, па им се тако сваки корак могао чути. „То је зато да се не би могле пењати по зидовима да узимају суво месо. Када се месо склони, онда и орахове љуске склонимо са шапа…“ – објашњавао је Весељко.

Рашко је био склон и разним животним авантурама, па и оним „швалерским“. Тако му се догодило да је својевремено преотео жену неком жандарму из Црвице. Жена је иначе била Хрватица, заљубила се у Рашка, па је касније и остала са њим.

Радован (1909 – 1964), други Нешков син, као најмлађи Борко, су једно време радили заједно са оцем, а после рата су се запослили у Месарско-пекарско предузеће које се налазило тамо где се данас налази кафана „Ловац“. Нешто касније ово предузеће се интегрисало са Земљорадничком задругом. Борко није дуго живео, умро  је 1961. године. Његова жена је била Миленка, позната „тетка Миља“, једна од доајена бајинобаштанских извиђача.

Радованов син Миомир је био пуковник по чину у Војсци Србије, кћи Јелена живи у Београду, а Славица у Смедереву. Млађи син Бране је радио у Хидроелектрани где је стекао и пензију.

Традицију пекарског и печењарског заната бајинобаштанских Цвијовића данас наставља Бранов син Милоје, који је за  скоро три деценије, од како се бави овим послом, већ превазишао своје претке.

 

О. Додић