Својевремено Црвена звезда имала је фудбалера коме су новинари дали надимак Српски Бек, а навијачи то листом прихватили. Тај назив подразумевао је низ карактеристика,али се основна односила на фанатичну борбеност и изгарање на терену.Реч је о Ужичанину Миловану Ђорићу. У тим временима и Слога из Бајине Баште имала је бека таквих особина, Љубинка Ђокића Ђоју. О Ђорићу се све, или готово све, зна. Жељу да се о Ђокићу каже која реч више изразило је неколико његових саиграча и другова на челу са Драганом Видовићем и Сретеном Марковићем. Уз њих двојицу,у правој спортској атмосфери, која је за тренутак завладала у кафићу Владимира Кулизића, нашли су се и бивши Слогини играчи Срђан Сладојевић, Ненад Костић и Зоран Радовановић., Сви су знатижељно загледали Ђојине слика на којима је он у друштву саиграча из Слоге трудећи се да дешифрују ко је све на њима. Помоћ у томе дао је и Ђојин син Бранимир који је и донео слике.
Мало сам са њим био на терену,много више смо друговали до краја Ђојиног живота који се угасио прошле године након што је напунио 80 година. Роман би могао да се напише о том дивном човеку,о његовом фудбалском животу,хуманости, дружељубљу.Волели су га и стари и млади. Сећам се једне ситуације из времена велике инфлације. Неколико момака из Бајине Баште дошло је у Перућац на купање. Нису имали пара за повратак па су кренули пешке. Кад су наишли поред Ђојине куће, он је изашао пред њих и питао их где су пошли. Казали су да се враћају у Бајину Башту пешке јер немају пара да плате превоз аутобусом. Он их је замолио да се врате стотинак метара назад до аутобуске станице дајући им новац да купе карте – каже Драган Видовић.
У време кад је Ђоја носио дрес Слоге са бројем три, на позицији левог бека, чинио је то пуних 12 година од 1970-1982.на голу је често био Сретен Марковић Креја.
-Ђоју памтим као правог српског бека. Такву упорност на терену мало ко је имао. Имао је и шмекерске потезе. Осим њега нико други није могао, на пример, да лопту уштопа задњицом. Он је једини у дриблингу користио трик звани „бицикла“. Волео је нас младе играче, саветовао нас, помагао,храбрио. Доајен бајинобаштанског новинарства Ратомир Блануша оставио је сећање на Ђоју у својој књизи „Фудбалски споменар“ . У тој анегдоти из Ивањице каже се да се у утакмици између Јавора и Слоге један домаћи играч послужио лукавством и довикнуо Ђоји да пропусти лопту јер ће је он избацити из казненог простора. Ђоја помисли да му то говори његов саиграч иза леђа, пусти лопту. Она дође до нападача Јавора који постигне гол. Тада је настала и изрека „Пусти Ђоја, лопта је моја“- испричао је Марковић.
-Тата је волео да тренира, а у фудбалску игру био је заљубљен.Често му је тренинг био то што је трчао од Перућца до Бајине Баште.Био је окорели навијач Црвене звезде,али је поштовао присталице Партизана и других клубова. Витештво са терена неговао је и у свакодневном животу- речи су сина Бранимира.
У браку са супругом Слободанком Ђоја је имао сина Бранимира ,запослен је у Техничкој школи из Бајине Баште, и кћерку Јелену. Син је наследио склоност ка спорту,али не фудбалу. Бавио се каратеом, бициклизмом,а најуспешнији је био у спортском риболову где је са првенства Србије донео две медаље.
М.Андрић
МУЗИКА ДРУГА ЉУБАВ
Љубинко Ђокић цео радни век провео је у Хидроелектрани Бајина Башта, најпре као њен градитељ па потом као врсни краниста. Био је самоуки зидар са урођеном склоношћу за тај посао. Осим фудбала, Ђоја је имао дара и за музику у којој се нашао још у дечачким данима. Отац му је лепо свирао на кларинету,а он је давао ритам ударајући у бубањ. За време одслужења војног рока научио је да сира трубу, хармонику и фрулу. Ђојин син Бранимир напомиње да је сачувана очева хармоника и бубањ из његовог почетног бављења музиком. Ђојина сестра Миленка такође је била музикална. Имала је ретко квалитетан глас који јој је донео више победа на такмичењима певача аматера. Музички ген од Миленке,али и од оца хармоникаша, наследио је њен син Владимир Јовановић Шука ,један од најбољих хармоникаша у Србији и успешни композитор.
НАГРАДА ФЛАША РАКИЈЕ
Кад је отишао у пензију, Ђоја је наставио да помаже комшијама,али и другима. Важио је за правог мајстора кад је требало очистити и поправити оџак.Ту услугу ником није хтео да наплати у парама. Умео је да каже:-Ако имаш литар ракије,ако не, ником ништа. Памте га многи и по томе што је на делу улице испред своје куће у Перућцу и око аутобуске станице самоиницијативно уређивао без икакве накнаде.
