Мала дрвена клупа на излазу из вароши, на предивном видиковцу, тамо где почиње Вишесава, коју овдашњи мештани одувек једноставно зову „клупица“, памти многе занимљиве догодовштине из разних времена кроз које је прошла. „Ово је прича о њој, о једној клупи дрвеној“ – записала је Љубинка Настић која нам је тако испричала ову занимљиву причу о „клупици“.
„Клупица“ је направљена на имању Јелисавчића, угледне и имућне вишесавске породице. На њој је својевремено, кажу, свако поподне седела једна мајка поред спомен-обележја свом сину Цветку Јелисавчићу кога су окупатори стрељали на Бањици 9. маја 1942. године. Све жене из комшилука ту су палиле свеће и садиле цвеће, углавном за време важних верских празника.
Било је ту на „клупици“ разговора о свему и свачему. Било је и суза и смеха. Нарочито су се упорно надмудривале две јетрве: Дикосава, рођена надомак Бајине Баште у Дакићима и Даринка из Сјерча, од познате породице Симића. Дару памте као мудру, вредну и паметну жену. Дикосава – Дика је била из имућне породице. Њен брат је био поморски официр, а син Миленко Јелисавчић је по завршетку рата, а по одлуци ондашњих власти, био на служби у Вашингтону.
Дика је често ишла у Београд, видела је, каже, Саву и Дунав. У то време је пушила дуван, па је тако изазивала неко посебно поштовање. Била је писмана, видела је много даље од осталих. Волела је да задиркује јетрву Дару што не зна слова, нити да чита.
Једном су се тако окупиле жене, по устаљеном обичају, да ту на „клупици“ попију „дивку“ кафу и попричају о томе шта има ново у чаршији и у селу, шта су тог дана, свака од њих, „порадиле у кући“. Дара донела новине, раширила их као да чита, а осталим намигне оком. Када Дика то виде, повиче: „Јадна не била, окренула си новине наопако“. „Ћути, Дико – каже Дара – читам: велико је невреме у другој држави, у Бачевцима!“ Сви прасну у смех, па и Дара: „Видиш да не знам, какви Бачевци?“. Дара намигне оком па каже: „Е, тако ми се може!“ Никада је више Дика није подсећала на њено „читање“.
Биле су то све мудре, дивне и паметне жене, а одавно већ у миру и спокоју. У срцима њихових потомака остале су заувек.
Овде на „клупици“ ће и случајни пролазници наћи времена за краћи одмор, ту испод крошњате липе, када из града пођу у село. Клупица ће бити ту све док је Јелисавчића и свих других који, по причама, знају ко је ту седео, када и зашто? Ту је раније било и спомен-обележје стрељаних на Бањици, Цветка Јелисавчића и Зорана Дакића, као и Јеротија Јелисавчића који је погинуо у Првом светском рату, на Мачковом Камену. Касније је то обележје пренето на сеоско гробље…
Овде на овом месту је и вечита раскрсница: с једне стране су Јелисавчићи, а са друге Радосављевићи. Први су били „за Тита и партију“, а други „за краља и отаџбину“! Ипак, никада ове две породице нису дошле у сукоб због својих политичких идеала.
„Добар пример за то су Растко Радосављевић – Карађорђе и Александар – Ацо Јелисавчић, онај чији је отац послат у Вашингтон на службовање. Ова два вечита дечака су се одувек, од детињства до одрастања, дружили и поштовали. Ценили су човечност. Зар не би могло и данас тако? Нашем драгом Растку желимо мир и спокој тамо где је заувек отишао! Слава му!“ – записала је Љубинка Настић, а потом, на крају, додала: „Хвала Пери Јакшићу, Зорану и Горану Ђуричићу, Милану Злпорубовићу и Војину Настићу, што су били подршка да ова клупа и даље буде ту и да сведочи о давним временима!“
О. Додић
