Прича о бајинобаштанском позоришном аматеризму траје већ годинама, тешко је одредити где почиње, али нас увек враћа у неко давно прошло и незаборавно време, бар шест деценија унатраг. Неки, данас већ времешни Бајинобаштани, кажу да је све почело прегалаштвом искреног заљубљеника у талију – наставника математике Брана Јањушевића.За њега је познато да је радио као наставник у осмогодишњој школи, а повремено предавао и немачки језик који је солидно познавао. У школи је оснивао драмске секције и режирао актуелне комаде за децу. Окупљао је аматере, уводио их у глуму, сценографију и редитељске послове. И сам је писао драмске комаде, написао их је око дванаест. Овај неуморни просветар и добротвор, добитник Златне значке позоришних аматера Србије, поклонио је школској библиотеци 450 књига, део новца завештао за фонд из кога су се награђивали одлични ученици.
А онда су годинама истрајавале позоришне преставе у Бајиној Башти, увесељавали бројну варошку публику која је аплаузом награђивала редитеље Станишу Величковића, Часлава Ђорђевића, Михаила Рељића…, али и врсне глумце какви су били: Љубица Кунчак, Боро Марковић, Јовиша Обрадовић, Милан Средојевић и још многи – тешко их је све набројати.И данас се памте њихове незаборавне улоге у представама: Ђидо, Омер и Мерима, Ујеж, Др, Свет… Скоро двадесет година, све до 1991. године Бајина Башта је била домаћин регионалне Смотре позоришног аматеризма. То је било време када је месец април био испуњен сјајним представама аматера из Ужица, Пријепоља, Прибоја, Нове Вароши, Чајетине… Догађало се да су скоро сви општински центри у Ужичком региону имали своје представнике. У том априлском дефилеу изврсних позоришних посленика, режисера, сценографа и глумаца, стварала се историја позоришта ове средине, васпитавала се строга позоришна публика. Били су то велики и посебни културни догађаји за малу Бајину Башту…
Почетком осамдесетих година неколико пута је изведена представа Душана Јовановића Живот провинцијских плејбоја, у режији Милице Тодоровић. Необичну популарност и неподељене симпатије су тада задобили млађани глумци Аматерског позоришта КУД-а “Миленко Топаловић”: Нихад и Амир Имшировић, Славица и Марина Гацић, Жељко Ивановић, Зоран Мићовић…, а заједно са њима и неколико већ искусних глумачких бардова: Милан Средојевић, Јовиша Обрадовић и Љубица Кунчак… Наредних година на Смотри позоришта са великим успехом су приказане представе: Балкански шпијун, Огњиште, Диогенов парадокс, Вејка на ветру, Жута дуња... Предуг је списак награда и признања које су ове представе добиле.
Нису само Смотре аматеризма биле прилика да Бајинобаштани уживају у позоришним представама. Представе су извођене и у другим приликама, неке од њих, на захтев публике “репризиране“ су по неколико пута. Потом је наишао период када су кризне године спустиле завесе, морало се живети без позоришта, па је запретила опасност да аматеризам у Бајиној Башти буде сасвим заборављен. Ипак, захваљујући неким новим прегаоцима и заљубљеницима у “даске које живот значе”, Смотра аматерских позоришта је обновљена у пролеће 2006. године. Многи од некадашњих глумаца, редитеља, сценографа већ одавно нису међу живима, али су свакако остали у сећањима својих суграђана. Њих се радо сећа и Љубица – Буба Кунчак, сасвим сигурно један од најпознатијих глумаца бајинобаштанског театра, са највише главних улога и награда:
– Ми смо толико били везани за позориште, толико смо волели те наше улоге и ликове у које смо улазили да се ја и данас понекад поистовећујем са њима. На пробама које смо имали на спрату некадашњег “Бекоа” сваки детаљ је био необично важан. Трудили смо се да испоштујемо замисао редитеља, свеједно да ли то био Часлав, Станиша или Михаило Рељић. Имали смо у њих неко посебно поверење. Премијере и представе смо изводили у биоскопској сали које су увек биле препуне. И увек у почетку је било и треме, али је она убрзо нестајала и све је било у најбољем реду. И тако, дођемо на представу, одживимо неке туђе животе, онда се вратимо кући, намиримо децу, па се поново вратимо на читалачке пробе. Обавезе у кући и на послу увек су биле велике, али се све постизало, тако да сам увек за све налазила довољно времена – сећа се Буба Кунчак.
Буба истиче да је своју прву озбиљну улогу имала још 1996. године у представи Ђидо коју је режирао Брана Јањушевић, али не заборавља да напомене да се глумом почела бавити још у основној школи. Из тог периода је и помало избледела фотографија са једне школске представе, у којој је у првом плану тада девојчица Љубица Петковић, а ту су и још нека позната имена: Никола Мијатовић, Зоран Севић, Вера Веизовић…
Њени глумачки квалитети и даровитост никада нису долазили у питање. За Љубицу Кунчак се говорило да је свестрана глумица, неусиљеног глумачког покрета, беспрекорне дикције и гласа и неконвенционалне мимике. Када је била у пуном сјају поредили су је са познатом Олгом Спиридоновић. Од њених многобројних главних и епизодних улога, од којих су већина награђиване, тешко да неку може да издвоји као најдражу. Ипак посебно подвлачи улогу Магде у представи Вејка на ветру и последњу улогу коју је одиграла већ давне 1987. године – улогу Христине у представи Жута дуња.
– Жуту дуњу је режирао Михаило Рељић, а сценографију су радили Раде Јовић и Љубинко Гавриловић. Сећам се да су у тој представи играли и Зорица Мрдаковић, Миња и Бранислава Диковић, Јовиша Обрадовић. Била је то сјајна представа, штета је што није била дуже на нашем репертоару. Та улога ми је била као круна свега што сам урадила, поготово што сам те исте године добила и још једно вредно признање, Златну значку Културно-просветне заједнице Србије – прича Буба Кунчак.
У њеној брижљиво чуваној позоришној архиви стоје и подаци о награђеним и похваљеним улогама. Ту су и многобројне фотографије са позоришне сцене, сусретима, гостовањима и путовањима. Времеплов и сведочанства о времену које се памти.
Обрад Додић
