Десетак дана пре краја 1976. године нестао је са сцене, позоришне и филмске, али и животне, Слободан Ђурић, Бајинобаштанин по рођењу, један од највећих југословенских глумаца свога времена. Вест о саобраћајној несрећи у којој је Слободан изгубио живот забележиле су на својим насловним странама све новине, док су информативни медији доста простора посветили овом трагичном догађају. Иако је од тог кобног 22. децембра прошло скоро пола века, он је остао вољен и упамћен као млад и перспективан, глумац који је зрачио својом упечатљивом појавом, нарочито по својим изванредним глумачким креацијама у представама “Дундо Мароје”, “Мистер долар”, “Позориште у кући”… Незаборавна је његова главна улога Милића Барјактаревића у филмској причи “Извињавамо се, много се извињавамо” која је више пута репризирана на многим телевизијама. Ова телевизијска комедија је 1993. године проглашена за најбољу ТВ драму по оцени критике и публике, а поводом 50 година РТС-а, према оцени критичара и гледалаца, уврштена је 2008. године међу 10 најбољих драма снимљених у историји РТС-а.
“Тесно му је било у свакој кошуљи, и у свакој улози. Припадао је оним ретким изабраницима живота који не узимају више него што дају. Све је код њега било потаман, баш као и крупна рударска шака према широким плећима”. Потаман су му биле и улоге које је грабио широким замасима као и живот. Он, једноставно, није умео да на лице ставља маске; његови ликови излазили су на позорницу да би били ближи животу. Био је баш као и његов Костоломац у серији “Више од игре”, увек спреман за игру која је више од игре.
Овај чаробни глумачки кристал, витез веселог лика, родио се у лето 1944. године, у свештеничкој породици Благоја Ђурића, у главној бајинобаштанској улици, баш на месту где се данас налази стамбена зграда “Рабас”. Рат се ближио крају, слобода је била на видику, па му тако дадоше име Слободан. Неки старији Бајинобаштани се и данас сећају Благоја и Смиљке Ђурић који су у дугој избегличкој колони у пролеће 1942. године из Хан Пијеска, бежећи од усташког погрома прешли Дрину и спас нашли у Бајиној Башти. Веома брзо су стекли симпатије својих нових суграђана са којима су се дружили и делили добро и зло тих ратних дана. Прича о Слободану је могла да почне и неколико година након рата, када се преселио код тетке у Београд где је завршио прва четири разреда основне школе. Школовање је наставио у Тузли, тамо је завршио и гимназију као један од најталентованијих – кошаркаша. У Тузли је био и члан пионирског позоришта, када позив глумца није био толико привлачан, и када о својој жељи да крене у глумачке воде није смео ни да зуцне. Ипак, родитељи га пуштају у Београд да упише Позоришну академију, тако му се животна жеља најзад остварила. Члан ансамбла Југословенског драмског позоришта постао је 1969. године, баш онако како је југословенски бард Миливоје Живановић говорио подсећајући се на младалачка искушења: “Чудна је магија сцене – ако сте заиста глумац, или ако једном постанете глумац, схватите да припадате сцени и она вама, тада је све остало споредно”.И онда је све кренуло. Стизале су и награде и признања и оно што је најважније за сваког глумца – наклоност публике. За његове преставе карте су се куповале и по месец-два унапред.
Био је, кажу, добар човек, отац, муж, друг, колега…, са тим се слажу сви који су га познавали, волели, и који га се и данас живо сећају. Са супругом Богданком – Бобом (Антоновић), која је била историчар уметности и дугогодишњи играч и кореограф ансамбла “Коло”, доста рано је започео заједнички живот. Из тог брака се 1967. године родила и кћерка Невена. Волео је и обожавао Бајину Башту. Када год би му се указивала прилика, са супругом Бобом и кћерком Невеном би долазио на Дрину да им покаже где се родио и где је проводио дане свог раног детињства.
Оно што многи нису умели ни знали, Слободан је снагом свог разума и доброг познавања свог пута, схватио да се само својом природношћу и вансеријским талентом може одазвати осећању и поимању публике. Био је рођени комичар па је тако свет чинио чаробним, а људска срца осмехом крепио и радошћу уздизао. Била је среда поподне, 22. децембра 1976. године. Тада је Слободан Ђурић одиграо своју последњу улогу. Са групом београдских глумаца дошао је међу војнике у Новоградској улици у Земуну да свом колеги, тада војнику Ирфану Менсуру честита празник, да са старешинама и војницима заједно прославе Дан армије, поједу војнички пасуљ и својим чаролијама разгале војнике. Тог дана Слободан Ђурић је први пут у животу добио 200 својих фотографија – календара за наредну годину, па је је на њима исписао посвету војницима и старешинама. Весело друштво се потом спремало на повратак јер су те исте вечери имали наступ, а Ирфан Менсур је сео у иста кола са Слободаном. Међутим, наишао је Драгослав Тешић, тон мајстор позоришта и Ђурићев пријатељ, па је Менсур прешао у други ауто. Глумци Бранко Цвејић, Тања Бошковић, Злата Нуманагић и други уметници кренули су различитим аутомобилима ка Београду. Ђурић и Тешић су ушли у погрешну улицу, неосветљену и необележену, пробили банкину и великом брзином суновратили се у провалију. Те вечери на репертоару Југословенског драмског позоришта била је представа “Насловна страна”. Сутрадан су неке друге насловне стране биле посвећене трагедији која се догодила, а пред Југословенским драмским позориштем завијорила се црна застава… Зла судбина се чудно огрешила јер је од живота у пуном замаху отела један изузетан таленат, глумца који је знао да здравим хумором и осмехом оплемени и учини срећним милионе људи. Слободан није стигао да види ни једну епизоду “Више од игре” у којој је имао запажену улогу Костоломца. Серија је снимљена у продукцији Телевизије Београд 1976. године, а свих девет епизода први пут су емитоване од априла до половине јуна наредне године, када Слободан више није био међу живима.
На крају – још једна тужна прича. Само годину дана после Слободанове смрти, његова сестра Мира, иначе дипломирани машински инжењер, родила је сина који је добио ујаково име – Слободан. Нажалост, само пар месеци после рођења сина Мира се тешко разболела и умрла… Али, време је показало да је глумачка неодољивост непролазна, а Слободан Ђурић је остао глумац који се памти…
Обрад Додић
——————————————————————————————————-
Пројекат „Бајинобаштанска ризница“ суфинансира општина Бајина Башта у оквиру конкурса у области јавног информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
———————————————————————————————————–
