Tекстови ове рубрике можда могу да нам понешто помогну, објасне или да на нешто подсете. Садржај није шкодљив, а није ни увредљив, нити нас може увући у неку невољу. За сва појашњења питати аутора ако га сретнете, често докон пролази поред вас.
Природа је Бајиној Башти подарила брда, а мало плодне земље сместила поред реке, тек толико да становништво зна понешто и о пољопривреди. Та брда су потпуно одвајала варош од остатка државе и никад се кроз варош није могло проћи већ само у њу са намером доћи. Много је личила на заборављено место, на недођију, на крај који су многи видели у Босни. И пут низ Дрину, до друге половине прошлог века, био је тешки макадам и прашњава колска путања којом се нигде није могло стићи. Вековима су сплавови били излаз у свет, али електране их склонише са реке. Обишле су нас железнице и савремени путеви и поред тога што је за хидроелектране требало довући на хиљаде тона цемента, гвожђа и разне опреме. Дебело Брдо, Кадињача и Тара изолују нас од света. Тунел о којем генерације маштају остаће и даље изгледа само у машти. Странпутица или недођија никако не може да нас напусти.
Овом нашем крају је Бог ипак подарио лепоту од које, свим оним који јој дођу у походе, застаје дах. Магична лепота предела редовно натера посетиоце да забораве на беспућа, труцкања и кривине, па им општи утисак буде бар нерешен, а кад ће се овамо опет вратити, то је велико питање. Не може човек да се не запита да ли то баш све мора тако? Да ли овај крај мора бити тако заборављен у саобраћајним плановима? Како то да сви градови около добијају прикључак на пруге или модерне саобраћајнице које доликују будућности, а ми не? Где то не хватамо прикључак или губимо корак? Да ли су баш Ваљевци морали градити пругу за Зворник и Лозницу, кад већ имају основну железничку трасу? Да ли смо ми требали да се вежемо за барску пругу и мислити о некој вези са Босном је питање за прошла времена? Да смо крамповима копали тунел испод Кадињаче за тридесет година би га прокопали. Где ми будемо када се доносе важне одлуке? Можда не умемо да се нађемо тамо где треба или не умемо да тражимо, или немамо никог свог да нам се нађе кад треба? Било би ту још доста питања али би се вероватно опет вртели око оног где су нам наши виђенији суграђани, који могу да повуку кад треба и слично.
Можда би могли да проверимо мало себе. Да се запитамо шта знамо о траси будућег аутопута за Босну и Херцеговину од Ужица? Колико смо се о њој интересовали? Вероватно знамо само да ће ићи негде преко Вишеграда за Сарајево. Нигде ништа у штампи, нигде ни једна изјава наших политичара, нигде ни једна вест о неком разговору локалне власти са државом о тој траси. Ни један орган општине није поменуо ту причу, ни један акт на ту тему није донет нити се појавила нека иницијатива да се ту нешто покуша урадити за овај крај. Нешто нам изгледа недостаје? Да ли нам недостаје жеља, машта, знање, дрскост, храброст или бистрина је питање, али су то и особине које су покретачи прогреса. Ако нема прогреса, онда је заостајање и по народној изреци „хладовина на ливади“. Ливада и хладовина су лепе за очи и одмор, али на жалост није довољно за стомак, не доноси радна места ни корак са општим напретком. Тачна траса новог аутопута није баш посебно позната, али је евидентно да ће то бити прескуп километар јер ће проћи кроз планински венац који ће бити тешко савладати. Погледајте карту и трасу аутопута коју смо могли да понудимо. Ја сам је, по путу какав јесте, прошао и необично брзо био у Сарајеву. Упоредите је са вероватно утврђеном трасом. Наша би могла бити знатно краћа, лакши терен, јефтинија и имала би предност коју би вероватно сви уважили. Могли смо и историјски да решимо неке несугласице и променимо комуникације. Где би могли да доведемо свој град и истакнемо све вредности у њему? Ми на жалост и кад су се радили царински терминали и правиле концепције сарадње две државе на Дрини, нигде нисмо тражили себе и нигде нисмо тражили своје прилике.
Није онда ни чудо како се ни овде нисмо снашли. Само једном озбиљном иницијативом, једном великом амбицијом и аргументима који су сви на нашој страни, могли смо за сва времена извести ово наше место из странпутице. Да ли је све касно, има ли поправног, на то немам одговор, као што немам одговор зашто нас нема тамо где треба да нас има? Вероватно због тога што смо из недођије! Ипак бих поновио слоган ових коментара, и у њих стварно верујем „са мало воље може боље“.
Е’лав
