СА МАЛО ВОЉЕ МОЖЕ БОЉЕ
Tекстови ове рубрике можда могу да нам понешто помогну, објасне или да на нешто подсете. Садржај није шкодљив, а није ни увредљив, нити нас може увући у неку невољу. За сва појашњења питати аутора ако га сретнете, често докон пролази поред вас. Текстови ове стране одражавају лични став аутора и не морају да одражавају и општи став листа и редакције.
Реч као тврдња, искреност, поштење или озбиљност, била је неко мерило вредности и карактера. Читаве скупине људи, или народа, имале су своја обележја, колико вреди њихова реч. Говорило би се „ не веруј томе…, нема ту речи“ или „ако није дао бесу, превариће те“. Дата реч је имала своју посебну тежину, у трговини и другом послу, у разним односима људи и у политици. Политичари су такође давали реч, али је та реч у народу имала, после разних обећања, слаб кредибилитет. Некад је реч, за сва времена могла обрукати, а некад и много коштати.
У овим модерним временима, поред промене разних вредности, реч је постала прилично споредна. Ко има силу, силом и решава, кога морате молити и вући за рукав, ради како хоће, јер му се може. Реч оних којима треба услуга, или каква помоћ, који чекају пред шалтерима, и кад дату реч не испуне, неће теже друге да погоди, и нема посебну тежину. Ту се дефинитивно сусрећемо и са мајсторском речју.
Мајстори су некад били цењена бранша, вешти да поправе, направе, и врате у употребу скоро све што треба за суграђане. Оне боље мајсторе, су често хвалили, да имају златне руке. Многи послови нису били лаки, а ни превише плаћен. Били су то редовно скромни људи, које су обучавали, неки старији мајстори, и како би се рекло, „дали им хлеб у руке“. Реч мајстора, из тог времена, била је искрена и тачна, поштена и поносна. Ретко би је неки мајстор погазио. Држали би се договора. Данас су, бравари, лимари, столари, тапетари и други познаваоци разних вештина, неки други људи. Нема више оне тачне и пословне речи. Више пута их морате звати, и ко зна када ће доћи. Ни када частите, или преплатите услугу, неће много помоћи. Увек су у великим обавезама, а ретко који води неку књигу о редоследу пријављивања за услугу. Дуго времена су заузети, а некада и за целу сезону. Никада вам неће дати ни рачун, ни неку признаницу о обављеном послу. Гаранције су им непознате. Кад вам пробуше одводну цев, и када данима тражите разлог влаге, и потрошите много новца, неће се осећати кривим. Рећи ће вам у, стилу, да сте лоше среће. О накнади штете не размишљају. Уместо комплетне опреме, односно алата који им треба, сваки час ће питати имате ли ово, или оно, слаће вас да му купите оно што је заборавио, гледаће да му будете потрчко, а иза њега ћете распремати и чистити много дуже од времена које је он провео у раду. У стану, уместо да после поправке остане као да и није био мајстор, углавном ће остати хаос, а некада и велика штета.
У данашње време, на жалост, тако видим мајсторе. Шта се то десило у некад часним и важним мајсторским пословима. Зашто мајстор није више, онај сигурани човек, од речи, онај кога пуштате у кућу са поверењем, за чије спретне руке коректно плаћате. Говори се да су за већим зарадама отишли у иностранство, и да они који су остали, су сада дочекали својих пет минута. Нисам спреман да у то лако поверујем. Јасно се,ипак, примећује промена понашања код лица која се баве услугама, и поправкама. Све више се човек мора сам бавити поправкама у кући. Ипак, нема много оних који физички, и знањем, могу радити неке сложеније мајсторске послове. Њима остаје да трпе и чекају мајстора. Све се више чује и нова крилатица, „у мајстора се не уздај нити га погледај“.
Може ли се нешто променити? Могу ли мајстори поново бити они исти људи од поверења, људи од речи? Ко су уопште мајстори данас? Рекло би се, да добар део оних које зовемо мајсторима, то у ствари и нису. Не заслужују то име. Многи ни радњу немају, већ су сами себе подигли у ранг мајстора, а од тих послова, неке су само делимично научили. Можда им и ми помажемо, нудећи им послове, да се назову мајсторима, а они то нису. Посебно је, вероватно, свему допринела и велика потрага за мајсторима, на огромном градилишту на Тари и Златибору. Своју реч и свој део посла, треба да одради и орган управе надлежан за услужне делатности и легалан рад. Могуће је и то, да је општа промена у понашању мајстора и наступила због потпуно испуштене контроле легалног рада и појаве „назови мајстора“. Граду требају прави мајстори, њихова услуга је грађанима потребна, али је потребан и одговарајући коректан однос људи које зовемо мајсторима. Можда и овде може бити боље, са мало воље ?
Е’лав
