Ограђујем се унапред. Овај текст је важан само његовом аутору и евентуално још неком ко налети на наш портал, а дели сећање на време и простор о којима се у тексту говори. Историја има свој хук, ми смо мање од трептаја ока у њој, али судбина народа, градова, села и појединачних људи је у том трептају.
С мојим ваљевским пријатељем Милојем Илићем Русом, чистио сам пре десетак дана корито потока у мом родном селу, на Дрини, у Републици Српској. Поток протиче кроз сред ограђеног плаца, поред асфалтног пута Скелани – Братунац. Бивајући одличан мајстор покојни отац је дринским облуцима зазидао обале потока. Моји сељани, све мекани и простодушни људи, нису пропустили прилику да узводно у поток бацају све што им није више било потребно: употребљене џакове, прегореле сијалице, кесе, пластику, шерпе. Имали смо муке да све то очистимо.
Изненадили су нас камиони зворничког предузећа за путеве који су насипали шљунак на пут од неколико стотина метара који од главног пута води до Дрине. Пут ће бити и асфалтиран. Улично светло већ је спроведено.
На обали је подигнуто десетак викенд кућа. Три куће припадају једној вредној породици из села, додуше делимично разасутој по свету, остале припадају људима из Београда, Ужица, Вршца, Братунца, Бајине Баште.
Асфалтни пут, улично осветљење, лепе нове куће, чиста Дрина, здрава природа и ваздух, све то оставља врло леп утисак. Ти људи сматрају да су пронашли најсмисленији начин да проводе слободно време, делују усамљено, међусобно, како то већ јесте, воде тривијалне разговоре, са мештанима немају дубљих и приснијих контаката.
И сељани су равнодушни према њима. Равнодушни су и према новом асфалту и према уличном осветљењу, као и према, ипак, уређењу и улепшавању села.
Док је село било живо, њих је занимало нешто друго и тицало их се нешто друго.
На овом месту, где су сада викендице, до краја сулудог и крвавог грађанског рата возио је чамац преко Дрине, привезан на сајлу с обале на обалу. Село је тада имало око 1300 становника. Сваког дана у Србију су прелазили средњошколци, радници, људи који су у Б. Башту ишли у куповину, лекарима, мајстори – зидари су одлазили на посао по местима Србије, регрути су одлазили у војску, пазарним даном људи су превозили у чамцу и стоку коју су терали на пијацу.
Дрина је знала надоћи и бити велика и опасна, ако је прелазите сваки дан онда је то и скупо. Предузимљивији људи у селу тражили су због тога у општини, то је тада као и сада била Сребреница, да им се помогне и да се направи макар висећи мост преко Дрине. То се никада није догодило. Општинари су незванично говорили нашим људима да би, у случају да им се направи мост, потпуно прешли у Бајину Башту, а по њиховом мишљењу и сада су превише везани за тај градић у Србији. То што је Бајина Башта од села удаљена четири километра, а Сребреница 50, није их реметило у том ставу.
Није им падало на памет да привуку те људе,тако што би им макар поправили пут до општине и узводно седам километара до Скелана, а преко моста је Бајина Башта . Пут је тих година сигурно био лошији него када су га Аустро-Угари прокопали 1898. године: све рупа до рупе, прашина дебљине 15-20 цм.
Изгледало је да би асфалтирање тог пута захтевало буџет САД, Немачке или Јапана. Изгледало је, такође, ако би тадашња комунистичка власт у Босни и у Сребреници потрајала још 500 година да пут не би ни тада могао бити асфалтиран. А то су биле најпросперитетније године у СФРЈ, па и у БИХ, а Сребреница, иако мала, била је тих година пета по индустријској производњи у тој републици.
Људи су се онда почели селити, увидевши смишљену небригу надлежних. Тако да од некадашњих 1300, данас ако на 16 квадратних километара села једва да има 300 људи. А то је опет највеће село у општини.
После успостављања дејтонске Босне и Херцеговине и у њој Републике Српске, дошло је до неочекиваног просперитета. Године 2007. Влада Републике Српске с премијером М. Додиком, за неколико месеци асфалтирала је тај пут. Чак и онај од Скелана преко брда до Сребренице. Центар села је осветљен, асфалт је стигао до цркве на узвишењу, као и до два удаљена заселка у коме обитава само по неколико људи. Урађен је и тзв. градски водовод, уз помоћ јапанске владе подигнута велика сушара. Али, ми посао никада не урадимо до краја. Главни сокак кроз село, у коме живи највише људи, још увек је неасфалтиран. Једно време почело се са одвожењем смећа, па се стало. Ако има озбиљности код надлежних и то се мора регулисати.
Шта ће Дрина донети? Тамо осамдесетих година била је репортажа у новинама о једном црногорском селу у планини до којег је коначно стигао уски асфалтни пут и струја. Тог дана се из села иселио и његов последњи становник. Он је истовремено упалио и угасио светло.
Са Црвицом, тако се зове село о којем смо писали, тако нешто не би требало да се догоди. Можда постане престижно туристичко место. Уопште није без изгледа за то.
Мијо Стојкановић ( Портал Ваљевска искра)
.
.
