СВЕТЕ УБИЦЕ И ЗЛИКОВАЧКИ ОСЛОБОДИОЦИ
Од Кулина бана и добријех дана опште је познато да су Срби народ који најбрже и најлакше заборавља. Зашто је то тако, то више не могу да објасне ни најшколованији психијатри.
Доласком Немањића заборавили смо и Властимировиће и Војисављевиће и све који гинуше пре њих. Доласком Турака Османлија се увазалисмо, заборависмо Немањиће, у освит XIX века пљунусмо на вазале и кренусмо у маратон ка слободи, па нас онда раздвојише кумови, онда Карађорђе постаде горка прошлост, а Милош светла будућност док се нисмо сетили да нам можда ипак префикс “Кара” више одговара, па га на кратко вратисмо, па га опет отерасмо. Онда, у својој неодлучности ипак схватисмо да смо погрешили, те због своје грешке убисмо једног краља, па доведосмо другог…
И тако дође 1945. Много скуп број за богоугодни српски народ. Година која је проглашена за дежурног кривца за све свињарије које подметасмо сами себи вековима пре тога. Свињарије?! Да, свињарије! Свињарије светих краљева, дежурних ослепљивача, братоубица, купаца скупих индулгенција, највећих неимара српског народа, краљева догме и лажних просветитеља, свињарије Карађорђевића и Обреновића који због личних побуда и борбе око власти још ономад поделише народ на тзв. “прву” и “другу” Србију. Ова, од стране самопрокламованих проценитеља Српства, поносна другосрбијанка већ неко време бије битку на Кадињачи, али овога пута против апостола јада.
У варошици Бајиној Башти, надомак, нажалост, границе са Босном и Херцеговином од почетка 2020. до пролећа 2023. радила се реконструкција Градског трга. Трг кога је 70-их година прошлог века радио најбољи југословенски архитекта већ скоро пола века био је дом два значајна споменика. Први је припадао Душану Јерковићу, Народном Хероју и команданту Радничког батаљона у чувеној бици на Кадињачи, оцу прве слободне територије у ратом захваћеној Европи – Ужичке Републике. Други је припадао, како то Бајинобаштани воле да кажу Незнаном јунаку, а носио је симболику свих страдалих бораца Радничког батаљона. Почетком реконструкције споменици су склоњени са Трга под паролом да иду на рестаурацију, коју НИКАДА нису ни доживели. Радови су завршени пре нешто више од три месеца, а споменици херојима налазе се, ни мање ни више, него на ђубришту смештеном испод Јавног комуналног предузећа «12. септембар» у Светосавској улици. У мору страшних ствари и симболике коју ово са собом носи, најстрашнија је та што ти исти споменици стоје на отвореном, нису се потрудили ни да их сакрију, већ нам управа без стида и срама говори: НИСМО АНТИФАШИСТИ!
Не, господо, нисте и то никада нисте ни били! Али генерације пре вас јесу и те фотеље на којима седите и даље су натопљене њиховом крвљу. Не, господо, није Тито крив! Опште је познато да сте му, као верне слуге “продавали веру за вечеру” док вам је то одговарало, а кад је постало дéмодé сетили сте се Дечана у којима сте за опроштај молили Светог краља и његову супругу стару 6 година. Да, господо, јесмо “друга Србија”, она Србија која не познаје границе, коју не коче догме, Србија која воли све око себе, Србија која поштује разлике, дише за демократију и баштини Антифашизам, Србија која није заборавила своје претке, Србија братства и јединства, Европска и своја!
Да, господо, хоћемо своје споменике, оне на које смо поносни, споменике које сте безочно бацили без икаквог указа и дозволе Завода за заштиту споменика.
Љубица ЂУРИЋ, Бајина Башта
