Невоља ме, ево, опет под други пут доведе у „Стационар“ на лечење. Ту сам лежао са двојицом добрих људи, а не баш тешких болесника. Један од њих је Маринко Стефановић, ја га зовем Маре, да би избегао асоцијацију на Маринка из Црне Баре, други је Зоран Зарић, ништа мање добар од Марета, њега зовем Заре, иначе брат је човека који ми је у једном мом тешком тренутку помогао, веома необична случајност. И тако, мало помало, ми се зближисмо. Ја им се извињавам због кашља, а они мени:Ништа, ништа, само ти кашљи!- Па зар тако, рекох. Могли сте рећи, па уздржи се мало или нешто слично. Мало смо се на рачун мога кашља шалили. Невоље добре људе зближавају, па је то и овде. Чак смо правили и „журке „ учинише сваки од нас понешто, па на терасу. Да невоља буде мање, а болест подношљивија свој допринос су дали лепе, љубазне, ведре медицинске сестре. Својим смислом за разумевање болесних људи , оне заиста дају велики допринос лепој атмосфери, на чему смо им искрено захвални. Свакако, ово није дошло само од себе, неко је морао дати тон и смер, а за то заслуге припадају љубазној докторки Зорици Петровић. Када сам чуо да је изабрана за директора Дома здравља, рекао сам: „ Најзад, прави човек на правом месту, што је данас, нажалост, реткост“. Докторка Зорица је лекар кoja улаже много труда кад лечи пацијента, она настоји да га излечи и потпуно опорави са чим се слажу и моје „комшије“. Хвала, докторки Зорици. Овим текстом уједно удовољавам мојим „комшијама“ који су ме молили да напишем нешто, па, ето, то и чиним. По излечењу и опоравку организоваћемо „журку“. Придружите нам се!
Радомир Раде Петковић, Бајина Башта
