Историчар Немања Девић је јуче заједно са директором Музеја жртава геноцида у Београду Вељком Ђурићем Мишином, у Сребреници учествовао на округлом столу о теми „Страдање Срба сребреничког краја у 20. веку“, који је одржан у оквиру меморијалне културно-спортске и хуманитарне манифестације „Петровдански дани“.
Они су говорили о српским страдањима у балканским, два светска и последњем одбрамбено-отаџбинском рату у БиХ.Ђурић и Девић су подсетили да се злочини над Србима понављају у оба светска рата и у последњем грађанском рату, наводећи да су осим страних починилаца злочине чинили њихови домаћи следбеници и њихови потомци јер им преци због тога нису одговарали, а ни њих не стиже казна за свирепа убиства око 1.500 српских цивила међу којима 72 двоје деце у средњем Подрињу у последњем рату.
Они су констатовали да су злочини плански почињени с циљем да Срби нестану са ових простора и да се затру сви трагови њиховог постојања са леве стране Дрине, додајући да је то стара ватиканска идеја и план.
– Сви народи на овим просторима страдали су у ратовима, али за злочине над Србима нико није одговарао. Без поштовања прошлости и реалног и стручног сагледавања прошлости не може се градити будућност – истакао је Ђурић.
У оквиру „Петровданских дана“ представљена је и књига „Црне мараме Сребренице“, приређивача Радомира Павловића.
Приликом представљања књиге речено је да она говори о ономе што се догађало у последњем рату на овом подручју и о српским страдањима, о чему свет ћути и о чему су страни медији лажно извештавали приказујући фотографију мајке Драгине Продановић из сребреничког села Ратковићи са лобањом сина јединца као муслиманску мајку.
Књига говори о бројним масовним злочинима над српским цивилима за које није нико одговарао. Она садржи мноштво података о погинулима и њиховим породицама као и свједочења чланова њихових породица.
Такође, садржи списак жртава са подручја сребреничке општине, као и податке о уништеним српским селима, имовини и верским објектима, те показује да су на овом простору у великом броју и већем проценту страдали Срби у односу на сребреничке Бошњаке.
Као илустрација затирања српског постојања наведени су, између осталих, подаци да је српско село Карно 1991. године бројало 50 становника, а данас их у том селу живи само петоро.
У Крњићима је било 150 житеља, а данас у том у шибље и растиње зараслом селу не живи нико, док у селу Блажијевићи живи само један становник од 150 предратних.
Павловић је рекао да црне мараме у наслову књиге представљају симбол жалости у српском народу и носе их жене годину дана као знак жалости за погинулим члановима породице сродницима, а због туге и жалости за погинулим синовима многе сребреничке мајке и данас носе црне мараме.
Програмом „Петровданских дана“ данас су предвиђене посете једном броју породица погинулих бораца, ратним војним инвалидима и демобилисаним борцима, те уручивање поклона и сагледавање њихових потреба.
„Петровдански дани“ организују се као знак сећања и одавања почасти за 69 српских жртава погинулих на Петровдан 1992. године у селима у околини Сребренице и Братунца и на све српске жртве у последњем рату.
На Петровдан те године бројне муслиманске снаге из Сребренице напале су српска села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне и убиле 69 српских цивила и војника, а 22 заробиле. Међу заробљенима било је седам живих који су накнадно уморени, након мучења и тортуре у сребреничким логорима.
Од 22 нестала српска цивила и војника, 10 још није пронађено, а остали су случајно откривени и ексхумирани 2011. године на Залазју приликом тражења настрадалих Бошњака.
Они су након годину дана идентификовани и достојно сахрањени на Петровдан 2012. године.
Извор: РТРС
