Пре седам година, првог октобарског викенда, надомак сводова древног манастира Раче, на месту одакле су рачански преписивачи кренули пут севера, највећи савремени писац немачког говорног подручја Петер Хандке је примио Рачанску повељу. Тако се славни писац уписао у духовно братство Раче зато што је у јеку најжешће кампање против српског народа потражио „правду за Србију и указао на новинарско слепило и медијску хајку која је једном народу нанела много зла. Био је то и разлог зашто је већ тада остао без Нобелове награде. Мало је ко веровао да ће је икада и добити, његово „србовање“ је зато била главна сметња. Као у инат, Нобелову награду су добијали други „којима је било штета дати и флашу најјефтиније финске вотке, а камоли награду за било шта“.
Ипак, правда коју је Хандке непрестано тражио за српски народ стигла је и за њега. Нобелов комитет из Шведске академије наука је одлучио да награди књижевност, свестан да ће то изазвати и буру негодовања. Готово истог тренутка када је озваничена вест о томе, друштвене мреже су се усијале од коментара, а главна критика се односила на његов „лик и дело“. Његов „грех“ је био што је почетком деведесетих објавио „Растанак сањара од изгубљене земље“, где жали због распада Југославије, што је 1996. године објавио „Правду за Србију“, есеј „Зимско путовање на Дунав, Саву, Мораву и Дрину“, у којем критикује западне медије. Неколико година касније критиковао је НАТО бомбардовање Југославије, а 2006. је говорио на Милошевићевој сахрани.
Вест да је Нобелова награда дошла у руке великом хуманисти и искреном пријатељу и поштоваоцу српског народа, посебно је обрадовала Бајинобаштане. Познато је да је Хандке, долазећи у Србију, најчешће свраћао у варошицу на Дрини, где и данас има своје драге пријатеље. Он је често говорио да се у Подрињу осећа као код своје куће, а гостољубиви Бајинобаштани га одавно сматрају својим суграђанином и са поносом истичу да су добили свог нобеловца.
Последњи пут Хандке је боравио у граду на Дрини пре седам година, када му је на манифестацији „Дани Раче украј Дрине“ додељена Рачанска повеља. Том приликом је рекао:
– У Бајиној Башти сам први пут био 1995. године, то је први град у Србији који сам разумео и проживео. Овде сам се осетио као код куће и то усред општег разорног једногласја мржње према Србима. Мени је било само до правде, или макар до отварања врата за могућности додатног промишљања. Исти осећај гајим према Студеници, где сам исте године био са Милорадом Павићем. Волим ја и Београд, али нисам човек метропола …
На свом „зимском путовању“ у новембру 1995. године, Петер Хандке је први пут походио крајеве уз реку Дрину и први пут усталасао светску јавност, до тада навикнуту на једностране ратне извештаје против Срба. Само пет месеци касније, у априлу наредне године, поново је дошао у Бајину Башту, али је тада прелазио и на леву обалу Дрине. У Сребреници и околним селима видео је пустош, хиљаде српских избеглица, а исту слику доживео је и у Вишеграду.
Почетком јуна 1997. године Хандке је по трећи пут дошао у Бајину Башту, где више није био само гост већ искрен пријатељ гостољубивих житеља из мале вароши. Овога пута славни писац је био и у приватној посети Завичајном удружењу „Баштина“, где му је указана част да буде први почасни и свакако најугледнији члан овог удружења. У књизи утисака тада је остао и онај чувени запис, својеручно исписан на српском језику: „Бајина Башта је моја друга домовина“. Не памти се да је град на Дрини икада доживео такво признање.
Заједно са Хандкеом, у посети Завичајном удружењу тада су били и Жарко Радаковић, преводилац Хандкеових дела на српски језик који је емотивно и породично везан за Бајину Башту, затим немачки новинар Томас Дајхман и њихов пријатељ Златко Боцокић. Као прави домаћини, чланови Завичајног удружења учинили су све да се угледни гости осећају што пријатније. Њима су уручени поклони: слике старе Бајине Баште и најновије монографије о манастиру Рачи. Пробали су и чувену „ББ клековачу“, а Хандке је изразио жељу да види где се то производи тако добра ракија. Угледни гости су са пажњом и интересовањем разгледали производњу клековаче која је постала чувена у целом свету.
У „Рачанском зборнику“ од 2012. године, који је на близу 80 страна посвећен Хандкеу, стоји записано: Петер Хандке – човек за памћење! И заиста: Бајинобаштани памте великог писца и „трагача за аутентичном истином и правдом, без којих би већи део човечанства био осуђен на нестанак“.
О. Додић
