Милинко Ивић- Бели име стекао крвничким радом од дечачких ногу до данас, од јутра до сутра. У ситне сате меси тесто, поподне одржава цвећњаке по ужичким двориштима
Не бива често да човек, немаштином протеран из завичаја, селећи у смотукљу преко рамена своју беду, из села дође у град и у њему постане угледан. Чаршија, макар ова ужичка, лако не дели орден уваженог некоме ко није у њој и без њеног духа рођен.
А тек не ако звање не заслужи дипломама, високом друштвеном позицијом, дубоким џепом, битисањем у окружењу елите, даром за чувени ерски хумор, шетњама корзоом са углађеним дамама.
Милинко Ивић је рођен у селу код Бајине Баште, од школе има само осмолетку, у новчанику не много, са одабранима не другује. До претераног хумора му никада није било. А опет, чаршија га је уважила, пред њим скида капу. Тихо је, малтене го и бос, у њу дошао, још тише сада живи, али га сви цене. То је онај сувоњави пекар испијеног лица са надимком Бели што у ситне сате меси чувене Шуљагине лепитње, а поподне одржава цвећњаке по ужичким двориштима. Не уважавају га само што пече добре лепиње, јер тесто и фуруна нису цепање атома да га свако не може замесити и испећи.
Бели је име стекао крвничким радом од дечачких ногу до данас, од јутра до сутра.
-Рођен сам у Јакљу код Бајине Баште, у ћерпичари без воде и струје. Отац, мајка, деда, баба, две сестре и ја. Јад и беда. Родитељи су, тражећи посао, 1980. отишли у Ужице. Две године касније, када сам завршио школу, и ја сам им се придружио, до тада сам живео у ђачком интернату на Варди. Становали смо у ужичком насељу Буар, у трошној кући, ни у њој није било воде па смо је носили са извора, – сећа се Бели (52) сиротињских дана у Јакљу и тек нешто бољих у Ужицу.
Лош је ђак био, признаје, да би наставио школу, али вредан и зрео да би беспослен пландовао кући гледајући родитеље како се муче. Одмах се дао на лимарски занат. Када су се газде растуриле ортаклук и остао без посла, морао је даље. А још је био дете. Преко студентске задруге наставио је да зарађује у штампарији, на стоваришту грађевинског материјала, као физички радник у једној фабрици. Потом је отишао на занат код једног пекара код кога се задржао седам година. А онда је стигао позив за дуг отаџбини.
-После одслужене војске сам се запослио у ЈКП „Биоктош“ из Ужица и радио на уређењу зелених површина. Ту сам научио како се негује цвеће. Кућу сам почео правити 1993. али брзо обуставио јер је инфлација није дозволила зарадити, а камоли уштедети. Оженио сам се и у супрузин изнајмљен стан преселио 1995. Све што сам имао понети од родитеља стало је у једну кутију, – сећа се Милинко Ивић Бели.
Као комуналац је радио увек другу смену. Имајући докона преподнева, а пекарски занат у рукама, се запослио код Драга Лазића Шуљаге у пекари. Пуних девет година је од зоре до до пола дана пекао лепиње, а поподне одржавао градско зеленило. Две године ће како је скинуо „Биоктошеву“ зелену униформу, и носи само белу, пекарску. Неко воли живљу, неко решију, једни са више, други са мање претопа, али сваку лепињу из пећнице по којој се Ужице препознаје рутински замеси Бели.
Кућу још увек није завршио. Остало је да истараси стан у поткровљу сину, опослиће то Бели, боже здравља, до Лукиног пунолества. До тада, очекује га још непроспаваних ноћи и упослених дана да са са стране чимне који динар. Вредан је Бели.
Радно време му почиње у три по поноћи. До тада је већ устао, дошао на посао, навукао на себе комбинезон и дохватио се теста. Само недељом јутро дочекује са укућанима. На посао иде док сви спавају, са њега се враћа док се многи расањују.
-Радим двократно. Најпре од три до шест, па од девет до 12 да би и поподне било тазе лепиња. Навикао сам да рано устајем. Суботом када кренем на посао затичем на улицама више омладине него у сред дана. Ни тој деци ни њиховим родитељима не замерам, само мене у то доба ниси могао срести у граду. Још се и не спремају на починак, а ја сам већ своје одспавао. Не сматрам свој посао тешким, али га доживљавам одговорним јер прирпемам храну, још у фирми која има свој углед, – каже Ивић.
И много плаћенији послови од пекарског, нарочито када супруга ради као школска спремачица а син је средњошколац, не дозволе да се први састави са првим. Зато, ради и приватне послове. Способан је Бели. Драго му је што га Ужичани цене, нема другог објашњења него због свог рада. Све што би неки назвали хобијем за њега је дангуба.
-Одржавам туђа дворишта, косим, окопавам, садим цвеће, орезујем живе ограде и дрвеће. Имам свој малињак. Ем сваки динар ми је битан, ем нисам навикао да седим. Кад нема посла у туђим, одржавам своје двориште, ту ми највећа милина, – прича пекар.
Оно мало времена што проводи са породицом су сати међусобне љубави и узајамне подршке. Васпитао је сина да шта се не може купити овог месца купиће се следећег или неког наредног, ако не може маркирано оно неко јефтиније. Научио је Лука да његов отац није имао ништа, зна колико се његов Милинко мучио за сваки динар, зато цени и прихвата то што има. Неук је Бели да сину усади неке друге лекције, али о части, поштењу, вредноћи и васпитању бољег предавача нема.
-Знао сам да спојим три – четири дана радећи по 16 или 18 сати дневно, али ме је здравствени проблем са срцем опоменуо да прикочим. И даље доста радим, али више не оним убитачним темпом, не запостављам здравље, – каже Милинко Ивић.
Захвалан је чаршији што га поштује. Како другачије да јој се одужи него да јој и даље пече добре лепиње и уређује јој дворишта.
Владимир Лојаница- БЛИЦ
ФОТО Милош Цветковић
